LINGVISTIČKO-POLITIČKA DILEMA
Donošenje „Deklaracije o zajedničkom jeziku“ trebalo bi da četiri različita jezika u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i BiH svedu na jedan. Tom temom bavio se i britanski list „Ekonomist“, koji smatra da je sporenje oko ovog pitanja političko, a da se Deklaraciji protive nacionalisti svih ovih zemalja.
Dok je u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i BiH u toku potpisivanje „Deklaracije o zajedničkom jeziku“, kojoj se najviše protivi zvanični Zagreb, a u kojoj stoji da su četiri službena jezika u ovim državama zapravo i nesumnjivo jedan jezik, tom temom se bavi i ugledni londonski „Ekonomist“.
Naime, na portalu tog magazina, u rubrici „Ekonomist objašnjava“, postavlja se pitanje da li je srpskohrvatski jedan jezik ili su u pitanju četiri različita jezika. Ovaj tekst stiže u danima kada je deo javnosti u bivšim jugoslovenskim republikama ponovo otvorio poznatu debatu o jeziku, podstaknut potpisivanjem „Deklaracije o zajedničkom jeziku“.
„Oko 17 miliona ljudi u BiH, Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori govore varijacijama onoga što se nekada zvalo srpskohrvatski ili hrvatskosrpski. Ipak, zvanično, jezik koji je nekada ujedinjavao Jugoslaviju je baš kao i zemlja prestao da postoji. Umesto toga, sada ima četiri imena: bosanski, srpski, hrvatski i crnogorski. Ali da li su svi oni jedan te isti jezik?“, pita se „Ekonomist“.
Ukazuje se na to da lingvisti i predstavnici NVO iz četiri zemlje, koji su i inicijatiori deklaracije, smatraju da je odgovor glasno „DA“.
„U deklaraciji se navodi da četiri jezika formiraju policentričan jezik, slično kao engleski, nemački ili arapski. Oni ističu da, iako postoje različiti dijalekti, oni predstavljaju varijacije jednog jezika, jer svi koji ga govore mogu se međusobno razumeti. To zaista čini ova četiri jezika sličnijim od dijalekata mnogih drugih policentričnih jezika“, navodi „Ekonomist“.
Autori navode da je insistiranje obrazovnih i drugih institucija na korišćenju samo jedne varijacije „represivno, nepotrebno i štetno“. Cilj deklaracije je da se razvije diskusija o jeziku „bez nacionalističkog tereta“ i kako bi se doprinelo procesu pomirenja.
List piše da insistiranje na četiri različita jezika dovodi do „bezbroj apsurdnih situacija“ i kao jedan od primera navodi da deca iz istog grada u Bosni idu u istu zgradu, u istu školu, ali pohađaju predavanja na „različitim jezicima“.
„Zvanična vladina prezentacija u BiH postoji na četiri jezika, engleskom, bosanskom i hrvatskom, na latinici, kao i na srpskom jeziku, pisana ćirilicom. Ipak, kada se regionalni političari sastaju, nisu im potrebni prevodioci. Kada ratni zločinci izlaze pred sud u Hagu, njima prevodi prevodilac koji je na smeni. Internet meme koji dobro opisuje situaciju potiče iz Bosne i pokazuje paklicu cigareta na kojoj piše „pušenje ubija“ dva puta na latinici i jednom na ćirilici, iako su sva slova ista“, piše „Ekonomist“.
Kako se navodi, „kao i širom sveta, sporenje oko jezika je političko“.
„Nacionalisti iz Srbije vide deklaraciju kao pokušaj podrivanja veze između Srba u Srbiji, bosanskih Srba i Crnogoraca. Rešavanje tog pitanja bi tako oduzelo jedan alat iz ruku nacionalista koji su ga koristili da prave probleme. Jezik ističe razlike. Oni strahuju da bi, ako bi svi govorili isti jezik u Bosni, to podrivalo njihovu političku ambiciju da razbiju tu zemlju. Nacionalisti iz Hrvatske svoju borbu za nezavisnost povezuju delom sa borbom akademika iz šezdesetih, koji su tvrdili da je hrvatski zasebni jezik. Ako on to jeste, onda su Hrvati zaseban narod, samim tim nisu Jugosloveni, tvrdili su oni“, piše Ekonomist.
Kako se zaključuje, ipak „obične ljude ta tema ne dotiče mnogo“.
„Kada ih pitate koji jezik govore, često kažu jednostavno – naški“, zaključuje se u ovom tekstu.