MRAČNI BIOGRAFSKI MOMENTI
Podaci iz života kralja Aleksandra Karađorđevića „Ujedinitelja“ poznati su nam iz istorijskih lekcija o njegovoj kratkotrajnoj vladavini, koju je prekinula nagla smrt u Marseju. Atentat na kralja Jugoslavije poslužio je istorijskoj nauci da sasvim zanemari njegov privatni život, koji je bio prepun mračnih momenata.
Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, u Marseju 9. oktobra 1934. godine, obavijeno je mnogim misterijama, a vreme mu je samo dodalo još više nerešivih zagonetki.
Okolnosti oko njegovog ubistva ništa nisu bolje osvetljene ni do danas, ali ništa manje kontroverzan nije bio ni njegov privatni život, koji je kralj uspešno krio od javnosti.
Ustaška pozadina ubistva
Pouzdano se zna da je Aleksandar ubijen sa pet metaka, francuski ministar Luj Bartu koji je sa kraljem bio u kolima ranjen je u nadlakticu, ali ne od atentatora nego od policije. Tom prilikom ranjene su još dve žene i povređeno više od desetoro ljudi za samo pola minute, ali nikada nije utvrđeno kako. Ceo atentat snimljen je na filmskoj traci, a atentator je linčovan na licu mesta. Na ruci je imao istetoviran amblem V.M.R.O, imao je češki pasoš, bio je obrezan (zbog sifilisa), imao je tri lažna imena, bio je povezan sa ustašama koji bi mu pravili odstupnicu u Parizu, za slučaj da atentat u Marseju ne uspe.
Beogradska štampa je samo deset dana posle atentata objavila neobičnu vest da je Ante Pavelić boravio u Marseju do prvog oktobra, pod lažnim imenom. A poznato je da se Pavelić, čim je emigrirao iz zemlje, susreo sa predstavnikom italijanskog poslanstva i rekao mu da je ubistvo Aleksandra jedini način za razbijanje Jugoslavije.
Iako su neki istoričari govorili o monarhofašističkoj diktaturi kralja Aleksandra, nesumnjivo je reč o vladaru autokrati, koji je pozdravljao način na koji je Adolf Hitler za kratko vreme sredio prilike u Nemačkoj.
Sujeveran i sklon uobrazilji
Čim je zaveo lični režim u državi, Aleksandar je mogao da se malo opusti. Od početka vladavine 1929. godine, u njegovom društvu sve je češće bio njegov bliski rođak Miodrag Dunjić, advokat inače, koji mu je u dvor dovodio mlade i lepe dame, od kojih je izvesna Melanija Stupar imala stalniji tretman. Tako se Aleksandar, navodno, svetio svojoj lepoj ženi kraljici Mariji za njenu vezu sa nekim ađutantom Pogačnikom.
U Aleksandrovoj ličnosti bilo je puno mračnih tonova. Kao i njegov otac, kralj Petar I, bio je neverovatno sujeveran. Dok je sa vladom boravio na Krfu (1917) neka gatara mu je prorekla da će poginuti čim zgrada Skupštine bude bila završena. Zbog toga je Aleksandar godinama odlagao završetak nove Skupštine. I nije bila završena dok je on bio živ. Skupština je stavljena pod krov tek 1936. i tada je Narodna skupština održala u njoj svoju prvu sednciu.
Da krv nije voda, govore i izvesne Aleksandrove uobrazilje. Možda ga je pekla savest zbog starijeg brata koga je strpao u ludnicu, tek Aleksandar je uobrazio da je dobio čir na želucu i nedeljama nije hteo ništa da jede i pije osim hleba i vode. Hipohondričan ili ne, tek pošto je ubijen u Marseju, utvrđeno je da kralj Ujedinitelj boluje od raka na želucu, i da je već umirao, razdiran opakom bolešću.
Strastven, ali dobar kockar
Drugi veliki strah koji ga je proganjao, bio je strah od siromaštva i gubitka kraljevstva, što se događalo njegovom dedi knezu Aleksandru, pa donekle i njegovom ocu. Kada je prvi put, u novoizabranoj skupštini utvrđivana „civilna lista kraljeva“, on je energično zahtevao da mu se jedan deo isplati u zlatu i francima.
Aleksandar je, kao i njegov otac, bio veliki i strastven kockar. Iako je od 1922. godine posle usvajanja nove civilne liste bio najbolje plaćeni vladar Evrope, teško je podnosio da gubi na kartama. Po završetku prvog svetskog rata, Aleksandar nije mogao da stanuje u dvoru, jer se dvor preuređivao, pa je najviše boravio u vili beogradskog trgovca Ćir-Mihajla Pavlovića na Topčiderskom brdu ili u Krsmanovićevoj vili na Terazijama (poznatijoj kao Zgrada Protokola), kartajući se sa društvom. Igrao je bridž i poker, naravno u zlatne dinare. Bio je dobar igrač, ponekad je zarađivao veće svote novca. Ali njegovi partneri u kocki nisu se mnogo sekirali zbog svojih gubitaka, jer su znali da će ih kralj, zauzvrat, uključiti u neku svoju finansijsku transakciju kojima je bio sklon.
Imao je letnjikovce, vile i odmarališta na Bledu, Tuškancu, u Han Pijesku, Belju, Demir Kapiji, Oplencu i Miločeru. Sporadično su se javljale spekulacije o basnoslovnom bogatstvu koje je u švajcarskim bankama ostavio pod šifrom, koju nikom nije stigao (a možda ni hteo) da oda.