JEDAN DAN ŽIVOTA
U sebi ponavljam. Ceo svet za jedan dečiji osmeh. Ceo svet za jedan dan života. Kad smo sele da jedemo, počela je da priča…
~Slika prva~
Bilo je to u rano proleće davne 1999. godine…
Slike bombardovanja gradova, mostova… Nikad neću moći da zaboravim.
Bljesak svetlosti u daljini, udar groma, muk i tišinu…
Sivilo, jauke, smrt…
~Slika druga~
Vraćala sam se iz Bolnice, izgubila sam bebu.
Doktor je samo rekao: „Srce mu se više ne čuje.“
Posle operacije u zvuk sirene za uzbunu krenula sam u stan.
Ulice su bile sumorne bez ljudi. Nije bilo ni pasa lutalica.
Čila se samo bolno škripanje zatvaranja prozora, zavesa…
Išla sam ulicom pored Vrtića i Škole.
Polako sam išla. Suze su mi se slivale niz lice.
Na stepenicama pored Škole videla sam momka sa nacrtnim osmehom na licu.
Rekao je: „Pogledaj, iznad škole! Pogledaj!“
Videla sam modro-beli avion slomljenih krila kako lebdi nad školom.
– Da bežimo.
– Ne. Ne bi daleko stigli. Ako ne bismo poginuli od bombe, poginuli bismo od udarnog talasa. Šta će biti, to će biti – reče mladić.
Ispod zlogobnog NATO znaka, stajala je nekakva zastava sa zelenom bojom.
Počesmo da pogađamo.
– Italija ima na zastavi zelenu boju.
– Irska.
– Mađarska.
– Bugarska.
Primetismo i crvene nokte i dugu kosu žene pilota.
Negde ispod pilotske kabine stajali su nekakvi čudni brojevi. Kao 8843893.
Mladić ne skidajući osmeh s lica reče: „Eno, broja telefona, da je pozovem?“
– Zovi je. Samo pre toga da nas ne ubije.
– Kad nas nije ubila do sada, valjda, neće. Sigurno, čeka naređenje.
Smrt nam nikad nije bila bliže, a on dok gledamo u grdosiju zbija šalu.
– Hoću, da poginem sa tobom, a ne znam ti ime.
– Mićo, moja kuća je preko puta gde stanuješ. Ima nas u jednoj kući 25, šta je to bez jednog?
– Tanja, tako se zovem.
Grdosija upalila brundanje okrenula se iznad naših glava. Tamo, na drugom brdu, videli smo bljesak svetlosti, udar groma i pečurku koja se dimi i puši.
Mladić reče: „Imala je zadatak da sruši repetitor. Imamo još jedan dan života duže.“
I otrča.
~Slika treća~
Ispred stana čekala me je moja devojčica.
Plačnim molećivim glasićem pitala je: „Gde si ceo dan? Nema ni tate. Sama sam.“
– Došla sam. Od sada nigde ne idem bez tebe.
– Nemoj,nikad da me ostaviš. Uvek budi uz mene.
– Hoću. Ali, jednom ću morati da odem i da se ne vratim. Ti ćeš biti velika devojčica.
– I onda, nemoj da me ostaviš. Budi zvezda koja je uvek pored mene.
– Hoću, zlato.
U sebi ponavljam. Ceo svet za jedan dečiji osmeh.
Ceo svet za jedan dan života.
Kad smo sele da jedemo, počela je da priča.
– Išla sam sa decom iz komšiluka na sahranu Bilu Klintonu.
– Ko je Bil?
– Kuče koga je udario auto onog ljutog čike.
– Kakva sahrana?
– Napravili smo krst. Iskopali lopaticama za pesak grob. Rus je pevao „Oče naš“. Mi ponavljali za njim.
– Sašina mama, Ruskinja, donela nam je piroške i vodu da operemo ruke.
Napisali smo na grobu: „Ovde počiva rab božiji, Bil Klinton“.
– Šta je to rab božiji, mama.
– Čovek.
– Koje imao ideju da zakopate Bila?
– Jaga, devojčica, koja se igra sa mnom i Sašom.
– I Vi ste pristali.
– Jesmo, šta ćemo? Tebe nema, ručka nema. Ruskinja otišla na pijac da kupi pre sirena nešto jeftino Saši. Mi sami. Došla su i deca iz ulice.