Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

V.S. Mervin: Nada za nju

NADA ZA NJU

Na kraju, nada za nju beše stakleni ćup u kojem je stajala. Vazduh je bio svež. Staklo je bilo pomalo plavičasto, kao led, ali savršeno čisto. Imala je dovoljno prostora da se bar malo pokreće. Nije joj bilo hladno.

 

U početku nada za nju beše velika bela tkanina gusto pokrivena vezom, takođe belim, toliko bogatim da se tkanina nabirala kao kora drveta i toliko skladnim da biste uzdahnuli kada biste ga videli, a njoj još ne beše dozvoljeno da je dotakne. Nije znala čemu služi. To će već doći jednog dana. Ona sigurno nije bila dovoljno stara da ni da pomisli da je upotrebi. Proći će još mnono vremena pre toga. I premda je bila divna, ona je retko mislila na nju i bila je voljna da čeka.

nada za nju

Malo zatim, nada za nju beše beli zastor nalik čaršavu koji je njena majka kačila naspram zida da bi ona mogla da pleše kada bi se društvo okupilo, samo što je zastor bio mnogo veći i dosezao visoko kao bilo koja građevina i prostirao se duž cele četvrti, a bio je gladak kao mramorno Dijanino čelo. A kako je tek ona igrala pred njim! Jedva su mogli da poveruju da je to ona. Pa ipak, jeste! Jeste, to je stvarno bila ona! Uskoro je nameravala da počne da ga koristi. Za godinu ili dve.

Uskoro, nada za nju beše bledo mesečevo prostranstvo, ta nijansa belog, ali ono prostranstvo koje su godine dotakle i koje je spoznalo postojanje pergamenta i kosti i svih onih pitanja koja ona nije mogla da razazna, ali za koja se sećala da ih je čula, prošaptana, kada su mislili da spava. Bilo je golo i podrhtavalo je kao dance doboša, a iza njega je bila svetlost koja nije mirovala. Ali još joj nije bilo potrebno.

Kada je jednog dana stvarno poželela doboš, baš taj doboš, da bi položila uvo na njega – nešto što bi bilo prohladno, i što ne bi otišlo kao što su to učinile mnoge stvari koje je znala – on se raspuknu na manje od jedne stope od njene glave. Ona vide da je iznutra mračan, prazan, veoma star. Podsetio je na nekoga koga nije nikad znala. U okvir je bilo zaglavljeno nekoliko parčića potamnelog papira. Unutrašnji delovi jedne sijalice ljuljali su se na kraju žice. Dohvatila je iskidane ivice krute teleće kože i pokušala da ih ponovo sastavi, plačući (sama je rekla) „kao što nikada ranije nije plakala“. Ali to je samo značilo da je započela novu vrstu zaborava.

Dugo vremena posle toga nada za nju beše mirno jezero u rano proleće, belo jer je nebo iznad njega bilo boje mleka. Znala je da je jezero njeno. Znala je da će ostati njen sve dok ne ode tamo. Ostalo je njeno dugo vremena. Jedva se usuđivala da ga katkad pogleda. Tek s vremena na vreme, krajičkom oka. Nije želela da izgleda kao da špijunira. Osim toga, bojala se vode. Žbunovi su rasli između nje i jezera. Vremenom je još jedva mogla da ga vidi. Ponekad, zadržavši dah, nenadno je pomišljala da su ga možda odneli. Ali tada bi se nasmejala. Kako bi neko mogao da pomeri jezero? Da li je, ipak, doista njeno, pitala se. Da li je mogla da bude sigurna? Ali upozorila je sebe da bude razumna. Ako bi zastala i disala sasvim tiho, mogla je da oseti da je još uvek tamo.

Na kraju, nada za nju beše stakleni ćup u kojem je stajala. Vazduh je bio svež. Staklo je bilo pomalo plavičasto, kao led, ali savršeno čisto. Imala je dovoljno prostora da se bar malo pokreće. Nije joj bilo hladno. Izvan ćupa padao je prvi sneg: velike mekane pahulje od belog papira. Kada bi se približile ćupu, zakovitlale bi se oko njega a neke bi se prilepile pri dnu, i tamo ostale. Pokrile su celu spoljnu stranu ćupa ogrtačem od belog perja, sve do njenog vrata. Izvana, shvatila je, izgleda divno. Sigurno nije nikada izgledala toliko divno. Ceo donji deo ćupa bio je kao osvetljeni alabaster, a iznad linije perja videla se njena glava, unutar stakla, kože i glatke i zračne, očiju mirnih, čistih i jasnih. Ali znala je da sada njeno lice u ćupu privlači sneg koji je postepeno sakrio njeno telo. Pahulje su kružile oko ćupa, ispred njenog lica, kao bele pčele na povratku kući. Spuštale su se na staklo kada bi disala. Pokušala je da ne diše. Pokušala je da jedno mesto ostavi čisto. Malo po malo, pahulja po pahulja, belina je pokrila sve izuzev jednog malog dela kroz koji se moglo videti jedno njeno oko, krupno i čisto i divno. Tada je ono pokriveno, i belina je bila sve što ona ima.

S engleskog preveo David Albahari

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter