Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RAZGOVOR O NACIONALNOJ KNJIŽEVNOSTI

„Mi smo stalno između Gordijevog čvora i Damoklovog mača. Sveto mesto pretvorili su nam u pakao, pa ga malo pripitomili“, kaže Danica Andrejević, profesor srpske književnosti na Filozofskom fakultetu UP u Kosovskoj Mitrovici.

 

Profesor dr Danica Andrejević pripada onim retkim tumačima koji su se, najpre, opredelili da Kosovo i Metohiju prepoznaju kao bitan činilac celokupne matične književnosti. Njeno značajno naučno-kritičko delo suprotstavlja se zaboravu. Novija kosovsko-metohijska književnost, zahvaljujući njenom kritičkom radu, dobija određeno mesto u nacionalnoj književnosti i kulturi. Porazgovarali smo sa prof. dr Andrejević o nekoliko aktuelnih tema.

danica andrejević

Kakav je doprinos poezije u ovom teškom vremenu?

Poznato je Helderlinovo pitanje: Čemu pesnici u oskudnom vremenu, i ono Pola Celana: Ima li smisla poezija nakon Aušvica? Upravo takva teška vremena potrebuju pesnike jer su oni „Prometeji nade“. Bez njihove metafizičke odbrane protiv nove Apokalipse nije moguće preživeti ovo posthumanističko i anticivilizacijsko doba.

O pesničkoj hrabrosti i kakav trag ostavljaju svojom poezijom?

Pesnici su probuđena svest građanskog i intelektualnog sveta. Mada ne mogu promeniti taj svet, one prave i velike pamte i vladari i političari i narod. Oni su savest čovečanstva i ako su angažovani, kritični i beskompromisni, govore važnije stvari od filozofa. Njihov trag je ono što nikada ne umire – duh u vremenu.

Da li savremena kosovsko-metohijska poezija ima odgovarajuće mesto u srpskom književnom stvaralaštvu?

Nažalost, ne. Mada su neki od nas imali ambiciju da budu „kosovski Skerlići“, nije se dogodila adekvatna kontekstualizacija kosovskih pisaca kao značajne pritoke matične srpske književnosti. Ja sam im posvetila dosta vremena i knjiga: „Portreti kosovskih pisaca“, „Antologija kosovsko-metohijske poezije“, „Leksikon pisaca Kosova i Metohije“ i „Kupidon na Kosovu“ i mnoge tekstove koji su književno-istorijski pratili sve savremene pisce Kosova i Metohije. Ipak, zbog regionalizacije i dalje politizacije pitanja Kosova, naši pisci su nedovoljno poznati u okviru sopstvene kulture i jezika. Rado smo viđeni na važnoj srpskoj adresi u Francuskoj 7, ali šira izdavačka i kulturološka podrška ne postoji. U odsustvu sistemske motivacije, kao i svi u društvu, snalazimo se individualno.

Kako tumačite činjenicu da je Kosovo naš pesnički beskraj?

Kosovo je nazivano i „grdnim sudilištem“ (Njegoš) i „misterijom“ (Andrić). Dakle, traje beskrajna fenomenologija mita koji za nas postaje večita sadašnjost, budući da se nalazimo u novo mitskoj situaciji kada naša Atlantida tone na naše oči, a nigde Nojeve barke.

Danica Andrejević, književni kritičar i profesor srpske književnosti, rođena je u Trsteniku. Književnom kritikom bavi se od studentskih dana. Objavila je preko četiri stotine prikaza, eseja, članaka i tekstova u mnogobrojnim srpskim, inostranim časopisima, listovima i zbornicima. Doktorirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1990. godine. Objavila je knjige: „Poezija Desanke Maksimović“, Jedinstvo, Priština, 1983; „Portreti kosovskih pisaca“, Jedinstvo, Priština, 1988; „Antologija kosovsko-metohijske poezije“, Novi Svet, Priština, 1996; „Poetika Meše Selimovića“, Prosveta, Beograd, 1996; „Srpski roman XX veka“, Zavod za udžbenike, Beograd, 1998; „Srpska poezija XX veka“, Prosveta, Beograd, 2005; „Leksikon pisaca Kosova i Metohije“, Vranje, 2005; „Kupidon na Kosovu“, Vranje, 2006; „Vidovi srpskog modernizma“, Leposavić, 2011; „Tokovi srpske književnosti XX veka“, Kosovska Mitrovica, 2016. Član je mnogobrojnih naučnih i književnih foruma, redakcija, žirija i ekspertskih timova. Dobitnik je nagrada za književnu kritiku – „Udruženja književnika Srbije“, „Književnog društva Kosova i Metohije“, „Srpske duhovne riznice“, „Milan Bogdanović“, „Simo Matavulj“, „Vuk Filipović“, „Grigorije Božović“, „Vladimir Cvetanović“, „Zvečanske povelje“, „Povelje frankfurtske Sedmice“ i drugih. Njena Antologija kosovsko-metohijske poezije prevedena je na rumunski jezik i objavljena je u Temišvaru 2012. Zastupljena je u Istoriji srpske književne kritike Predraga Palavestre. Bila je prodekan Filološkog fakulteta u Prištini i u dva maha šef Katedre za srpsku književnost i jezik. Obavljala je dužnost predsednika Podružnice za srpski jezik i književnost Kosova i Metohije. Dopisni je član Matice srpske, član Predsedništva Društva književnika Kosova i Metohije i član Fonda Zadužbine Isidora Sekulić. Pomoćnik je glavnog i odgovornog urednika Književnih novina, glasila Udruženja književnika Srbije. Živi u Beogradu, a radi kao redovni profesor Srpske književnosti XX veka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini (Kosovska Mitrovica).

Objasnite nam bliže poetsku misao da je Kosovo pripitomljeni pakao?

To je deo stiha Branka Miljkovića, ali znači i moje ubeđenje da smo stalno između Gordijevog čvora i Damoklovog mača i da su nam sveto mesto pretvorili u pakao, pa ga malo pripitomili.

Kako gledate na otimačke pokušaje Prištine da posle uništavanja brojnih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji preuzme preostale manastire i crkve pod svoju upravu?

Gledam kao na pokušaj genocidnog zatiranja počela naše kulture i civilizacije i na falsifikovanje istorije. Naše saborno umlje i genska memorija traju u nacionalnoj baštini i spomenicima materijalne i duhovne kulture. Oni se ipak, nadam se, ne mogu prisvojiti kao neka staza na ledini.

Hoćemo li i možemo li odbraniti i sačuvati srpsku ćirilicu?

Pravi čuvari jezika, ćiriličnog pisma i nacionalnog opštežitija, pravi graničari srpske kulture nalaze se na obodu naših zemalja, kao mi s Kosova i Metohije. U prestoničkom Beogradu ćirilica se polako gubi, uprkos naporima Srpske književne zadruge i pokušaja SANU. Primetila sam da je odanost jezičkom, nacionalnom biću mnogo veća u dijaspori u inostranstvu, recimo u Frankfurtu nego na Terazijama.

Na čemu insistirate kod studenata, bez čega se ne prolazi?

Moji studenti znaju da insistiram na modernističkim, avangardnim pravcima između dva rata zato što su se tad dogodile složene metamorfoze u formi i strukturi, a srpska književnost uspostavila je sinhroni korak s evropskim horizontom mišljenja. Uostalom, tada stvaraju Momčilo Nastasijević, Rastko Petrović, nadrealisti, Desanka Maksimović, kao i za mene najveći pisac srpskog jezika Miloš Crnjanski.

Koja su njihova pitanja i problemi i kakvi su studenti sa „strašnog mesta postojanja“?

Studenti se često žale na nedostupnost šireg izbora lektire i literature za književne predmete, posebno oni koji žive i rade u Štrpcu, Ranilugu i Gračanici. Dok smo imali odeljenja Filozofskog fakulteta u enklavama – Katedru za srpsku književnost i jezik, mi smo delili tu oskudnost s našim studentima, ali i stvarali i obnavljali biblioteke jer smo posvećeni Njenom Veličanstvu Knjizi.

Da li ste strog profesor?

Strog je moj predmet, ne ja. Dvadeseti vek je najobimniji i najproblemskiji vek srpske književnosti. Ima tri perioda, vrlo je zahtevan i treba pročitati nekoliko hiljada stranica. Ne osluškujem reakcije na moju „strogoću“, uostalom, mišljenja su verovatno podeljena, a istina je obično negde na zlatnom preseku.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: