Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

O KARIJERI I SRPSKOJ ETNO PESMI

„Etno zvuk nose sve generacije, a pesmi i jeste zadatak da ostane mladima, pa me raduje da je slušaju sve generacije“, kaže interpretatorka Brankica Vasić Vasilisa, ističući da je lepota naše izvorne pesme prepoznatljiva i izvan naših granica.

 

Glas Brankice Vasić Vasilise je od one vrste pevačkih glasova kojem muzička pratnja, zbog njegove neponovljive lepote, gotovo i da nije potrebna. Njen glas je istovremeno pesma, stih i muzika.

brankica vasić

Kad Vasilisa peva, čuje se južnjački etno poj, bolan i sentimentalan i tada kosovska duša dopire do svakog srca… Smiraj njene karijere koristimo da je još jednom predstavimo javnosti.

Talenat ste nasledili od roditelja. Vaše roditelje je spojila muzika, a onda su je oni predali Vama u naručje?

– Pre svega da kažem da je list „Jedinstvo“ posebna priča koja je obeležila moje detinjstvo, mladost i ceo moj život. U stvaranju i očuvanju ovog lista je zdušno, odgovorno i sa ljubavlju učestvovao moj voljeni otac, grafičar po struci, Dimitrije Vasić iz Prištine, koji je dočekao penziju u štampariji ,,Jedinstva“. Davne 1946. godine bio je poslat u Prizren da oformi i osposobi novonastalu štampariju lista ,,Jedinstvo“ u tom gradu. U Prizrenu, toj duši naše kolevke, rođena je moja majka Borka, čuvena po svom prelepom glasu i pevanju koje je bilo nadprosečno muzikalno. Moj otac je u pauzi od danonoćnog rada šetao Prizrenom i u daljini čuo glas, čuo pesmu ,, Moj dilbere rođo moja…“ i kaže da je prestao da diše u očekivanju da vidi koja je to devojka koja tako peva. Ugledao je i zaljubio se! Otišao je do svog stana, uzeo harmoniku i vratio se da pored Bistrice otpevaju još koju pesmu. Moj otac je takođe lepo pevao, imao je predivan baršunasti glas, a pritom je svirao i harmoniku od koje se nikada nije odvajao. Tako je počelo.

Kako je tekla Vaša karijera s obzirom da ste postigli evropski uspeh i to srpskom tradicionalnom muzikom, značajnom za očuvanje identiteta?

– Ja sam rođena u Prištini, gde sam završila muzičku školu „Stevan Mokranjac“, nižu i srednju, odsek za teoriju muzike i solo pevanje. Moram da napomenem da do mog polaska u srednju šklolu odsek solo pevanja nije postojao. Na prvom času horskog pevanja profesor Radojica Milosavljević me je pozvao da otpevam deo partiture i kada je čuo moj glas rekao je: „Vasićeva sledeće godine dovodim profesora pevanja, a ti ćeš biti prvi đak na tom odseku!“ Veliku zahvalnost dugujem mom profesoru, dirigentu Radojici Milosavljeviću! Sada je na nebu, ali ja znam da me on čuje! Od najranijeg detinjstva pevam, pevala sam na pragu moje kuće, komšijama koji idu na posao ranom zorom. A kada sam odrasla i upisala solo pevanje počelo je novo poglavlje mog života, sa ozbiljnim solo nastupima, takmičenjima i velikom odgovornošću da ne obrukam profesora, i mislim, a to mi je i profesor rekao, da sam časno predstavljala svoju školu, svoj grad, moj dom i moje Kosovo! I danas kada pevam gde god da sam, pevam Gospodu i zamolim ga, nekako mu šapnem da me odvede do moje kolevke, mog Kosova! Ovo nije fraza, ovo je velika istina!!! Posle završene srednje škole obzirom da Priština nije imala akademiju, moja želja je bila da upišem akademiju u Beogradu,što sam i učinila uz veliku podršku moje porodice. Klasična muzika je ispunjavala deo mene, i danas, ponekad, otpevam neku ariju u prisustvu moje unuke Marte, koja takođe uči srednju muzičku školu i pohađa dva ista odseka koje sam ja završila. To jeste isključivo bio samo njen izbor!

Sve Vaše pesme i albumi proglašeni su za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju. Šta je najviše doprinelo takvom uspehu?

– Suština je u tome da nijedna vrsta muzike, nijedan žanr nije ispunjavao moje srce i moje biće kao što je to učinila naša tradicionalna muzika. Nadahnuta tom ljubavlju, kad zapevam, iz mog srca krene glas, koji dopire do srca svih koji ga slušaju, ma gde bili, ma odakle došli Kosovska duša ih dotakne… Ova priča je istina o Kosovu, mojim roditeljima, životu na relaciji Priština–Prizren koji su stvorili i dali mi sve ono što vi danas nazivate umetničkim delom. Pesme koje pevam su kulturno nasleđe, pravog izvornog etnosa sa Kosova, kome je moja boja glasa dala prepoznatljivi zvuk, autentičnost izraza i originalnost, koje kao odlike umetničkog dela jesu razlog, zašto su, kako ste Vi naveli sve pesme koje pevam proglašene za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju!

Za koje pesme ste sami napisali muziku i tekst i gde ste pronašli nadahnuće?

– „Gora ječi“ i „Kasaba“ su moje pesme za koje sam ja napisala muziku i tekst, kroz koje sam iskazala svu zahvalnost svojim precima i dala deo sebe svome narodu. I kada sam završila pesmu „Gora ječi“, koja je samo izletela iz mene, bila sam jako tužna jer je „Gora ječi“ tog trenutka bila istina koja ječi Kosovom i bolna slika nad kojom moji preci čekaju i plaču… I tada božijom promišlju mom srcu se vratila nada, kroz sliku devojčice koja u čamcu plovi rekom Bistricom i traži svoj dom Bogorodicu Ljevišku… Tako nastaje „Kasaba“. Moja se duša tada umirila, jer smo se kroz lik tog deteta vratili na naše rodno Kosovo! I samo je to istina o nama!

Svi se u porodici bavite pesmom i muzikom. Ćerka Nataša i zet Vasil Hadžimanov, a evo danas i unuka Marta je nasledila talenat od Vas. Čemu je učite?

– Moja misija u svemu je da kroz pesmu traje i opstaje kosovski zapis, koga ja, kao što su i meni, predajem u naručje budućim pokolenjima, i shvatam to kao svoj božiji zadatak. I vi ste sami dali odgovor, da to ustvari jeste očuvanje identiteta jednog naroda i ja sam zbog toga posebno ponosna. Upravo tome učim i moju unuku Martu, da ne zaboravi ko je i odakle je i da iz tog centra ide na sve četiri strane sveta! Muzika je moja gospodarica i ako postoji ono posle ovog života, ona bi opet bila moja gospodarica. I zato mi je posebno drago što etno zvuk nose sve generacije, jer pesmi i jeste zadatak da ostane mladima, pa me raduje da je slušaju sve generacije. Posebno iznenađenje za mene su komentari stranaca koji i bez razumevanja teksta osećaju lepotu naše izvorne pesme, što znači da je naš etnos postao prepoznatljiv i van naših granica! I roditelji i rodno Kosovo i talenat i veliki rad – sve zajedno su bitni faktori koji su obeležili moju karijeru… Ali da sve to traje i opstaje, potrebna je velika ljubav koja sve povezuje, prožima i stvara!

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: