TAMO GDE JE SVE LIŠENO RADOSTI
I Stari i Novi zavet Svetog pisma predviđaju jedno jedinstveno, vrlo određeno mesto pakla, gde se duše umrlih grešnika posle posebnog suda odvode i gde su im unapred pripremljene teške muke.
Gde je to mesto? Ovo i njemu slična pitanja: Gde se nalazi presto Božji? Gde su granice sveta? zanimala su ljude od stvorenja sveta pa do danas, i za njihovo rešenje čovečanstvo je činilo i čini najveće umne napore.
Reč Božja ostavlja nerazjašnjenima pitanje o mestu pakla (ada ili geene, kako se pakao još naziva). Ipak, iz mnogih mesta Svetog pisma Staroga i Novoga zaveta vidi se da ono, kad čulnim crtama slika pakao, a to čini radi našeg boljeg shvatanja, mesto paklu daje u unutrašnjosti zemlje, mesto koje treba da je lišeno svake radosti, daleko od živih, sakriveno u dubini zemlje. Reči Tvorca čovekovog: U zemlju ćeš otići (1 Mojs. 3,19) duboko su se usadile u prirodu čovekovu, i narodi svih vremena i mesta zamišljali su pakao u unutrašnjosti zemlje.
Učenje Starog zaveta
U Starom zavetu postoje direktna ukazanja da se pakao nalazi u unutrašnjosti zemlje. Tako, patrijarh Jakov, poražen žalošću zbog smrti svoga ljubljenog sina Josifa, želi da sam siđe k njemu u pakao (1 Mojs. 37,35 U srpskom prevodu reč “pakao” ili “ad” zamenjena je rečju “grob”: s tugom ću u grob leći…). Mnogostradalni Jov, usred iskušenja koja podnosi, napominje o svome zagrobnom mestu i naziva ga tamnom i mračnom zemljom, zemljom večne tame, gde nema ni svetlosti ni života ljudskog (10,21-22). Proroštvo Mojsejevo ispunilo se na Koreju i njegovim drugovima: zemlja ih progutala i oni su živi sišli u pakao (4 Mojs. glava 16). Sveti prorok David posmrtno stanje duša naziva paklom najdubljim: Jer je milost Tvoja velika nada mnom, i izvadio si dušu moju iz pakla najdubljega (Ps. 86,13). I sveti proroci Isaija i Jezekilj veruju da se pakao nalazi u unutrašnjosti, u dubini zemlje: A ti se u pakao svrže, u dubinu zemlje (Isa. 14,15), govori prorok o caru vavilonskom. Isto to govori i sveti prorok Jezekilj za jednoga od faraona egipatskih (31,16-18).
Učenje Novog zaveta
Gospod naš Isus Hristos, osnivač Novoga zaveta, svedoči Sam da se pakao nalazi u zemlji, kada o Sebi govori da Sin čovečiji treba da bude u srcu zemlje tri dana i tri noći (Mt. 12,40), čime posvedočava svoj silazak u pakao (ad), radi izvođenja otuda onih koji su Ga sa verom očekivali, starozavetnih pravednika, kako je to predskazao prorok Osija: Iz ruke adove izbaviću ih (13,14).
U svojim svečanim molitvama na Veliku subotu i Uskrs, sveti Jovan Damaskin isto tako izražava svoje mišljenje o mestu na kome se nalazi pakao. Tako, posle šestopsalmija i velike jektenije, pevaju se njegova dva tropara: “Pobožni Josif skinuvši sa drveta prečisto telo Tvoje, čistom plaštanicom obavi ga, mirisima pomaza, položi u novi grob i zatvori”. “Kad si sišao ka smrti, Živote besmrtni, tada si ad umrtvio sjajem Božanstva; a kada si i umrle vaskrsao iz najdonjih (prostorija), sve sile nebeske uskliknuše: Životodavče Hriste, Bože naš, slava Ti!” Posle ovih tropara svi sveštenoslužioci izlaze, sa zapaljenim svećama u rukama, na sredinu hrama, staju pred plaštanicom i otpočinju da pevaju pohvale Gospodu, sjedinjujući ih sa stihovima 119. psalma.
Navešćemo neke od tih pohvala u kojima se osobito jasno napominje da se pakao nalazi u zemlji.
“Zašao si pod zemlju, nosioče svetlosti pravde, i mrtve si, kao iz sna, podigao, odagnavši svaku tamu koja postoji u adu”.
“Onaj koji zemlju drži rukama, mrtav telom, pod zemljom sad se nalazi, izbavlja mrtve iz adove vlasti”.
“Sišao si na zemlju da spaseš Adama, i ne našavši ga na zemlji, Gospode, čak do ada sišao si, tražeći ga”.
“O, radosti one! O, velike slasti, kojima si ispunio one u adu, zasijavši svetlost u mračnim danima”.
“Po svojoj volji sišao si, Spase, pod zemlju, umrtvljene ljude oživeo si i podigao u slavu Očevu”.
“Poslušavši Oca svoga, čak do ada ljutoga sišao si i vaskrsao rod ljudski”.
“Poboja se Adam, kad je Bog po raju hodio, a sad se raduje kad u ad silazi”.
“Po svojoj volji sišao si pod zemlju kao mrtav, Isuse, i pale uzvodiš otuda ka nebeskim” (stanovima).
“Iako si bio viđen kao mrtav, ali kao Bog živ, uzvodiš pale od zemlje ka nebeskim, Isuse”.
U poslednja dva stiha Crkva, slušajući glas naroda, objavljuje ne samo mesto ada nego i mesto raja. O silasku Gospodnjem u pakao govori se i u kanonu na jutrenju Velike subote. Isto mišljenje o mestu pakla i raja iskazano je i u službi na Uskrs. Tako, o mestu pakla najjasnije se govori u irmosu šeste pesme kanona: “Sišao si u najdonja (odeljenja) zemlje, Hriste, i slomio si večne zatvore, koji su držali sužnje”. A u sinaksaru posle šeste pesme kanona veli se: “Gospod sad ote (ugrabi) ljudsku prirodu iz adovih riznica, uzvede na nebo i dovede ka drevnom (prvobitnom) nasleđu besmrtnosti. Ali sišavši u ad nije sve (otud) vaskrsao, nego koji verovaše u Njega. A duše svetih, koje, po zakonu, od početka behu držani u adu, oslobodi i svima dade da uziđu na nebo”. Ovde se opet raj zamišlja na nebu.