Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GRAČANIČKI SLIKAR

gračanički slikar

Nek karavani niz strme zore idu
Dok opelo udara o dovratke, o slova
Ali kako da ostavim zagrcnutu Simonidu
Sred mirisa ribljeg lepka sa ragastova?

Kako taj lik sopstvene senke na svodu
Odvojiti od kože, rasparati za seobu –
U vreme kad je bolje imati luk i vodu
No čardak na nebu, no njivu za deobu.

Ali kako da ostavim iza reza Simonidu?
Kad znam nebo gde jezik izvire i gde mu je konac
I koja svetlost može u moje bisage da kane.
Šta nevoljni risar može u strašnom prividu
Kad carstvu ode kruna, a umesto krune – lonac
I mirjanima zru nepogode, a oci na raboš broje dane?

Ali kuda ću ja bez Simonide
Kad život ko korablja ide?
Bar da opelo trpnjom platim
Pa da je ukotvljen gledam s apside
No što se o koncu veka klatim.

Ali kako ću bez Simonide
Ponovo u materu da se vratim
Kad više ništa od ruku ne ide
Kad ne pomaže ni da okrilatim?

Kako da ostavim Simonidu
Kakav to sebi da propišem lek
Da zaboravim te rane umesto očiju na zidu –
U fresku pretopljen vek?

Nek karavani žuđenu svetlost slute
Ostatak dana pod strehom provešću prek
I ležaj moj buđav u kolibi ušuškan i mek
Nek zarida ko šakal kad mu se rane podljute.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: