MOST KA BOGU
Pravi sveštenik u parohiji je anđeo, koji svaki dan stoji pred oltarom Svevišnjega, ali anđeo koji još nije prešao sva iskušenja. Bog ga zaista voli i među hiljadama njega je izabrao da Mu služi, ali zato On od njega traži više nego od ostalih ljudi.
Život današnjeg sveštenika, a pogotovo paroha, naliči malenoj lađici koja neprestano mora da ide u suprot reke. Sveštenik sedi sam u toj lađici, potpuno sam, a lađica je malena, dok su valovi reke i brzi i jaki. Treba mu stoga čvrste ruke, ustrajnoga rada i neumorne pažnje da lađa ne potone u dubinu, da se ne razbije na plićacima.
A obale te reke uz koje on plovi, kakve su? Ah, sad su to krajevi izabrani, sad zemlja prokleta, sad krajevi neiskazane lepote, sad pustinje suve i bez zelenila!… Sad ga s jedne strane dok on plovi uz reku pozdravljaju prijatelji, a sada (a to biva često i skoro uvek) pozdravljaju, smeju mu se i omalovažavaju neprijatelji. Na putu ga kadgod prati molitva, a kadgod i kletva, negde pevanje a ponajviše suze i plač…
A sveštenik sam na lađi sve se jadnako žuri dalje i ne sme da stane. Sa svoje lađice svejednako doziva ljude i seje iz nje seme Božje reči. Poziva ih, da dođu k njemu pod zastavom Krsta, koju je na svojoj lađici razvio, ali malo ga njih gleda, još manje ga sluša, a najmanji ga broj prati. On uza sve to ide napred: levom drži čvrsto kormilo svoje lađe, desnom blagosilja narod na obali i ide napred, on i njegova lađa, dok ne stigne u pristanište, gde mora da položi račun za svoje putovanje…
Eto, to je sveštenik!
A šta je još on?
On je most preko kojega idu duše k Bogu. Pod mostom je jaka struja, što trepće i šumi; nad mostom vije strašna oluja, a on njih vodi i prati, da po čemu ne zalutaju i ne padnu u vrtlog zapenušene i besne vode…
Sveštenik, pravi sveštenik u parohiji, on je anđeo, koji svaki dan stoji pred oltarom Svevišnjega, ali anđeo koji još nije prešao sva iskušenja. Bog ga zaista voli i među hiljadama njega je izabrao da Mu služi, ali zato On od njega traži više nego od ostalih ljudi. Nijedno zvanje, kao što je svešteničko, nije toliko puno iskušenja i napasti i skoro svaki dan mora sveštenik da izabira između anđela svetlosti ili između anđela tame.
Njegova duševna čistoća uči ga da bude anđeo čuvar duša čistih i nijedan bol ne može se usporediti sa njegovim, kad ko ugrabi nevinost iz ruku onih, koji su njegovoj brizi povereni. Njegova vatrenost, njegova sveštenička revnost, stavlja mu često u usta reči pune žara i ljubavi i on istom rukom i šiba i miluje, kori i potiče, jer ljubav njegova spram njegovih vernika neograničena je kao što je neograničen onaj Bog koji u njegovom srcu caruje.
Ah, ta ljubav čini da on neumorno obilazi kolibe siromaha i bede i gde se plače tu on najradije ide, jer je možda i njegov život pun bede i plača.
Koliko duša diže ruke k nebu, jer je sveštenik očuvao njihovu čistoću? Koliko duša usplamti ljubavlju prema Bogu, jer je tu ljubav u njima usadio sveštenik? Koliko roditelja vaspitava bolje svoju decu, jer ih je na to podučio sveštenik? Koliko dece hvale i blagosiljaju Boga, što imaju dobre roditelje, a takve je samo podučio sveštenik.
Jeste, takav je ili takav bi morao da bude svaki sveštenik u svojoj parohiji.
A šta traži narod od svoga sveštenika, pogotovo od svoga paroha? Žrtvu, eto to je sve! I to žrtvu beskrajnu, nadčovečnu. On mora da je čovek, kao što i svi ostali ljudi, ali čovek bez tela, bez osećaja, bez ambicija, bez interesa… Gde će i od koga će bedni sveštenik crpeti snagu i odbranu za tolika iskušenja? Od Onoga koji reče: “Ja sam branitelj tvoj i plata tvoja velika” (1 Mojs. 15,1).