Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DRUGA TAČKA

Listovi su zašuštali na stolu. Neukrotivi. Tad začuh njegov glas. Nešto drugo, što dosad nisam čuo. Možda sve to nije tako, reče. Pogledah ga. Ne razumem, rekoh. Druga tačka, reče polako.

 

Pogledaj samo te naslove, reče kolega Pavlović. Samo reči, reči i reči.

druga tačka

Nisam rekao ništa. Pisao sam rešenja i pregledao prispela akta. Kolega Pavlović rekao je to juče i prekjuče. Ni tada nisam rekao ništa, pisao sam rešenja i pregledao prispela akta.

Ti me uopšte ne slušaš, rekao je. Nisi čuo nijednu reč.

Slušam, rekoh.

Ne slušaš. Ne znaš uopšte o čemu sam govorio. Do tebe nije doprla nijedna reč. Potpuno si isključen.

Rekao si: Pogledaj samo te naslove. I još si rekao: Samo reči, reči i reči. Zatim…

Nisam ga pogledao. Sa mesta na kome sedim mogu da vidim ugao susedne zgrade, krošnju bagrema i nebo. Retko kad mogu da ih posmatram onako kako želim: da uočim svaku promenu, senku, odsjaj. Za tako nešto nedostaju mi usredsređenost i vreme. Jednom je nebo bilo providno i staklasto. Sad su ga mrežili paperjasti oblaci.

Ne znam zašto sa ovog mesta mogu da vidim baš samo te tri stvari. Možda je to slučajnost i onda je razmišljanje o tome uzaludno. A ako nije, onda je moj prostor odranije određen. Reči koje izgovaram postojale su pre mene i ja, izgovarajući ih, ponavljam sve ljude koji su ih ikad izgovorili. Užasava me misao da sam u trenutku izgovora jedne jedine reči, recimo „vreme“, toliko ljudi u isti mah. Neka veza, pretpostavljam, mora da postoji. Da li kolega Pavlović to zna? Jer smisao onoga što govori, ne razumem.

Dobro, kaže on, pogledaj te ljude oko sebe. Ko su oni? Sitni su i neraspoznatljivi. Žive u grupama i teško onom ko im se ne prilagodi. Pogled im je prizeman, sebični su i banalni. Kritikuju sve, jer su nesposobni bilo šta da učine. Rade tek toliko da prežive. Taj soj je neuništiv kao korov. I ako se pojavi neko koji sve to vidi, ako se još usudi da to kaže, okruže ga ćutanjem u mržnjom, naruže, dovedu do očaja i ludila. Šta takav čovek da učini?!

Ne usuđujem se da pogledam u njegovom pravcu. Ne znam šta mu je u rukama: novine ili knjiga. Ne znam šta je to što je izgovorio: njegove misli ili citat. Ne znam čak na koga se sve to odnosi i da li ima neke veze sa mnom. Znam samo da moram da odgovorim.

Treba de se održi, kažem.

To je lako, kaže on. Između toliko mogućnosti izabrao si najjednostavniju. Uopšten odgovor ne obavezuje jer se odnosi na sve i nikog. Da li si ikad pomislio šta bi za takvog čoveka bilo najteže?

Ne odgovaram, puštam vreme da teče. Želim samo da ugledam senku susedne zgrade, krošnju bagrema i providno nebo. Ali ta moja želja ostaje samo želja. Dešava se zapravo suprotno: rub zgrade i krošnja bagrema tamne a nebo prekrivaju sve gušći oblaci.

Eto, kaže on, ćutiš.

Znao sam šta sada dolazi:

Portret čoveka koji se usudio da svojim bližnjima ukaže na banalnost njihovih života. Smelost i oštrina njegove reči. Nepokolebljivost i samouverenost. Vidi ga sa proročkim sjajem u očima. Čak nazire tugu zbog nerazumevanja gomile. To ga ne obeshrabruje, uveren je u istinitost i dobronamernost svog postupka. Vazduh postaje težak, zasićen isparenjima. Nezadovoljstvo je sve veće, prerasta u pretnju. Galama, uzvici, psovke. Ali on ostaje pribran i govor teče dalje. Predstoji smirenje i zastoj, zbog efekta. I onda, konačno, tišina. Kraj.

Listovi su zašuštali na stolu. Neukrotivi.

Tad začuh njegov glas.

Nešto drugo, što dosad nisam čuo.

Možda sve to nije tako, reče.

Pogledah ga. Ne razumem, rekoh.

Druga tačka, reče polako.

Rub zgrade i krošnja bagrema jedva su se raspoznavali a nebo postade sasvim tamno. U tišini, čuo se svaki šušanj, dah. Ne razumem, ponovih.

Pogledaj, reče on. Zamisli da ovaj razgovor vodimo od početka. Pritom i ja i ti moramo da pamtimo šta smo rekli. Ja: šta si ti rekao i ja. Ti: šta si ti rekao, i ja.

Kakve to veze ima, povikah. Ništa značajno nismo rekli.

To samo tako izgleda, odvrati on samouvereno. To samo tako izgleda!

Dobro, znam. Rekao si: pogledaj samo te naslove. I još: sve su to reči, reči i reči. Zatim…

Sad svemu tome daj suprotno značenje. Šta si dobio?!

Nisam hteo dalje da ga slušam. Strah, ipak, znači neku sigurnost. Ustadoh i priđoh prozoru. Kapi kiše odvajale su se od krovova i letele uvis.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: