PONOĆNI SPLAV
Pitam se često, dok se suton vazduhom preliva,
kada se bore k’o dva svetla mača
dan mirni i noć raskošna i bleda —
u kome vremenu ja živim i gde?
I onda puna mekog, setnog plača drhtim, a tvoj me razum gleda…
i ne razume…
Kao da nisam iz sadašnjega doba,
moj život počinje tek kada noć duboka padne
i tad ja živim celom svojom dušom;
pretapam se u mnoga vremena i puštam
da mi bar san u snu svu čar života dadne,
i sebe nalazim u čudnom komešanju tom —
toliko puta.
Stvaram se tako, odjednom, u Zagrebu, na Griču,
u Gornjem gradu, kraj starih žena, starih…
koje sve liče na razvaline grada, sa dušom koja kaplje kao sveta voda
kod vratanaca kapelica malih,
i koja dugo vremena već mirno, ravno pada,
a san ide dalje…
Možda se nekad pitaš šta je to što tako
vezuje mene nestvarnu i čudnu
za tvoju grubu stvarnost, grubu ljubav
kroz koju kao da provejava praiskonski dah;
ti me ne shvataš, takvu, ljubavi i bola žednu,
moj život plovi kao rekom splav.
On lako plovi…
Tek kad ga osete svi ponoćni brzaci
oni ga hvataju i jure rekom ludo,
ali on nije svestan toga, to je san;
a kad je reka mirna danju treba
da se stvori to čudo, divno čudo
koje će da mu život da iako je tu dan,
i to si ti.
Ja samo pored tebe osećam sav život,
ti si k’o neki brzak što splav vuče rekom.
Ne pitam – kuda? Da li, možda, u vir?
U mojim žilama tad pravi život struji.
Da li me vodiš smrti na nekom valu mekom?
Svejedno, tamo bar stvarnost nije potrebna već mir;
a ja te volim!