PRED VEČE

pred veče

Uđimo polako u svoj stan,
dušo. Veče je palo.
Još malo pa će sa bregava dan
odlebdeti malo-pamalo
nebu, i otud zvati nas
k'o drag, k'o rođeni glas.

Uđimo i pogledajmo kroz suton što sja,
večernjim protkan žarom,
šta tu pod krovom spi il’ bdi, a šta
čeka, po redu starom,
da strese prah i nikne kroz mrak
u život, u svesti tlak.

Jer došlo je vreme kad široki sjaj
dana, što vid zaliva,
odlazeći koprene diže kraj,
te vidno i vidnije biva
ono što sebična svetlost nam skri
dok s danom se družismo mi.

Čudan je možda i jezivo nov
svet što će probuđen biti.
Ko zna šta krije sve naš krov
i šta ćemo pod njim još sniti,
dok prahom sipi crvotočni ram
i pucketanjem progovara čam.

I možda ćemo tu tek čuti glas
što smislom sve obasjava,
pre no što noć promili preko nas
i snove i jade uspava.
Uđimo polako, dušo, u svoj stan.
Veče je. Umire dan.