Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Radovan Živković: Kiselo grožđe

KISELO GROŽĐE

Dvojica prijatelja razgovaraju o tome kako im je dosadno da odmor provode na moru. Tašta jednog od njih “prati” njihovu diskusiju, baveći se nekim svojim poslom. “Kiselo grožđe, eto to je…”, progunđa bakica.

 

Dok se sunce (kako bi rekli pisci) kloni zapadu, dok slavuji biglišu zaneseno negde u nabubrelim krošnjama drveća, a vrapci svaki čas kao sumanuti nasrću jedni na druge, dok zuje pčele i leptiri glavinjaju oko cvetova, dok se, velim, sve to dešava zato što je kraj maja, pa drukčije i ne može biti, sede dvojica prijatelja i komšija uz rakiju, svež krastavac i rotkvice i pretaču teme iz svih oblasti života.

kiselo grožđe

O mnogim pitanjima donose zaključke koje će zaboraviti čim se rastanu. Podalje od njih sedi na tronošcu tašta domaćina tobož zadubljena u nekakav ručni rad.

Reč dođe i do godišnjih odmora. Leto je na pragu, za koji dan će i deca na raspust.

— Pravo da kažem — reče domaćin — ja na more više ne idem. Dosadilo mi, brate…

— Kako i da ne dosadi — upade tašta onako uzgred ne dižući pogled — kad ste poslednji put išli tek pre četiri godine.

— Kako je da je, tek sit sam takvog odmora.

— Imaš pravo — podržava ga komšija — mi uopšte nekako nakaradno koristimo odmor.

— A od čega se vi to odmarate? — dobaci opet bakica.

Pređoše preko neumesne upadice. Domaćin nastavi:

— Dve nedelje pred polazak žena kroji i šije sebi i deci u nervozi i prpi koja povremeno prelazi u pakao… Najzad polazimo sa pet-šest putnih torbi, i uvek nešto zaboravimo. A već u autobusu: kuvanje i drmusanje satima i satima…

— Ja pak i ne podnosim vožnju autobusom — podrža ga opet komšija.

— A može da se desi i da se šofer napije, pa vas strovali u neku jarugu — oglasi se opet tašta s nekim naročitim prizvukom u glasu.

Pređoše i preko ove neumesne upadice.

— I stigneš najzad na more. Ogromna slana bara, a sunce pripeklo, mozak da provri. Šta ti sada sleduje, nego da na plaži u masi golih telesa raskrčiš sebi mesto, da legneš i da se pečeš.

— Zbilja, što se ljudi toliko muče na suncu?

— To je, kažu, zdravo. A i zbog boje.

— Kakve boje?

— Pa bakarne, brate.

— Meni, pak, mogu slobodno da kažem, more škodi. Razlupa mi se srce, pa ne mogu oka da sklopim.

— Pa onda, čekaj u redu za ručak, čekaj za večeru… Ako se u more bućnem dva-tri puta, i uvek se napijem one slane vodurine.

— A može da naleti i morski pas — oglasi se opet tašta s onim naročitim prizvukom.

— Pa golaći i neke bestidne lepotice, a to na decu može nevaspitno da deluje…

— Nema ti, brate, lepšeg od ovog našeg zelenila i hladovina, od pirotske vode, od lipa na keju. Od naše Nišave. Sećaš li se kad smo kao deca s nestrpljenjem čekali prve letnje dane da se zatopimo u Nišavu. Ne izlazimo dok ne pomodrimo ili dok nas majke grdnjom i batinama ne izvuku.

Pošto su tako ubedili sebe da letovanje na moru ništa ne valja, donesoše zaključak da ne mrdaju iz kuće. No tašta opet ne izdrža, nego sa onim naročitim prizvukom procedi kao za sebe:

— Kiselo grožđe… Eto, to je…

Ostavite komentar

Ostavite komentar