Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Svetlana Aleksijevič: Moja prva i poslednja cigareta

MOJA PRVA I POSLEDNJA CIGARETA

Nisam ni čuo kako su lupila vrata i kako je ušla mama: „Pušiš?“ „M-hm…“ „Čije su cigarete?“ „Nemačke.“ „Pušiš, pa još neprijateljske cigarete. To je izdaja domovine.“ Bila je to moja prva i poslednja cigareta.

 

Jutro prvog dana rata…

Sunce. Neobična tišina. Nepojmljivo ćutanje.

poslednja cigareta

Naša komšinica, žena vojnog lica, izašla je u dvorište sva uplakana. Šapnula je nešto mami, ali joj je znacima pokazala da ne govori. Svi su se plašili da naglas kažu šta se desilo, čak i kad su saznali, jer su već nekog bili obavestili. Plašili su se da ih ne proglase provokatorima. Izazivačima panike. To je bilo strašnije od rata. Plašili su se… to ja sad tako mislim… Naravno, niko nije verovao. Ma kakvi! Naša vojska je na granici, naše vođe su u Kremlju! Država je potpuno sigurna, neosvojiva za neprijatelje! Tako sam tada razmišljao… Bio sam pionir.

Okretali su dugmad na radiju. Čekali su Staljinov govor. Bio im je potreban njegov glas. Međutim, Staljin je ćutao. Onda se oglasio Molotov. Svi su slušali. Molotov je rekao: „Rat“. Uprkos svemu, još uvek niko nije verovao. Gde je Staljin?

Iznad grada pojavili su se avioni… Desetine nepoznatih aviona. S krstovima. Prekrili su nebo, zaklonili sunce. Užas! Počele su da padaju bombe… Neprekidno su odjekivale eksplozije. Treštanje. Sve se dešavalo kao u snu. Ne na javi. Nisam bio mali i zapamtio sam šta sam osećao. Strah koji mi je obuzeo celo telo. Sve reči. Misli. Istrčali smo iz kuće, jurili smo nekud po ulicama… Kao da grada više nije bilo, samo ruševine. Dim. Vatra. Neko je rekao: trebalo bi bežati na groblje, jer groblje neće bombardovati. Zašto da bombarduju mrtve? U našem kraju je bilo veliko jevrejsko groblje, sa starim drvećem. Svi su pojurili tamo, gde su se skupile hiljade ljudi. Obgrlili su kamenje, krili se iza ploča.

Ostali smo tamo s mamom dok nije pao mrak. Niko nije izgovarao reč „rat“, čuo sam drugu reč, „provokacije“. Svi su je ponavljali. Pričalo se da će svakog časa naše trupe krenuti u napad. Staljin je izdao naređenje. U to su verovali.

Cele noći čule su se fabričke sirene na periferiji Minska…

Prvi ubijeni…

Prvo… sam video mrtvog konja… Dalje… ubijenu ženu… To me je iznenadilo. Pretpostavljao sam da u ratu ubijaju samo muškarce.

Probudim se ujutru… Hoću da skočim, a onda se setim – rat je, i zatvaram oči. Ne želim da verujem.

Na ulicama su prestali da pucaju. Odjednom tišina. Nekoliko dana bilo je mirno. Posle se sve odjednom pokrenulo… Ide, na primer, beo čovek, sav beo, od cipela do kose. Sav u brašnu. Nosi beo džak. Drugi trči… Iz džepova mu ispadaju konzerve. Bombone… Paklice duvana… Neko ispred sebe nosi kapu sa šećerom… Lonac sa šećerom… Neopisivo! Jedan vuče trubu tkanine, drugi ide obmotan u plavi cic. Crveni… Smešno, ali niko se ne smeje. Bombardovali su skladišta robe. Veliku prodavnicu blizu naše kuće… Ljudi su požurili da pouzimaju ono što je preostalo. U fabrici šećera nekoliko ljudi se udavilo u kazanima s melasom. Užas! Ceo grad je grickao semenke. Našli su negde skladište sa semenkama. Pred mojim očima do prodavnice dotrčala je žena… Nije imala ništa: ni džak, ni ceger pa je skinula kombinezon. Debele čarape. I napunila ih heljdinim brašnom. Počela je da vuče. I sve to ćutke. Niko nije govorio.

Kada sam pozvao mamu, ostao je samo senf, žute teglice senfa. „Ne uzimaj ništa“, molila je mama. Posle je priznala da ju je bilo sramota jer me je ceo život drugačije vaspitavala. Čak i kada smo se sećali tih dana ni za čim nismo žalili. Takva je bila moja mama.

Po gradu… Našim ulicama šetali su nemački vojnici. Sve su snimali na filmsku traku. Smejali su se. Pre rata imali smo omiljenu igru: crtali smo Nemce. Crtali smo ih s velikim zubima. S kljovama. A sad su tu… Mladi, lepi… S lepim bombama uguranim u čvrste čizme. Sviraju usne harmonike. Šale se s našim lepim devojkama.

Stariji Nemac vuče nekakav sanduk. Sanduk je težak. Poziva me i pokazuje: pomozi. Sanduk ima dve ručke, hvatamo se za njih. Kada smo ga odneli gde je trebalo, Nemac me lupi po ramenu i izvadi iz džepa paklicu cigareta. Evo, kaže, da ti platim.

Došao sam kući. Jedva sam dočekao da sednem u kuhinju i zapalim. Nisam ni čuo kako su lupila vrata i kako je ušla mama:

„Pušiš?“

„M-hm…“

„Čije su cigarete?“

„Nemačke.“

„Pušiš, pa još neprijateljske cigarete. To je izdaja domovine.“

Bila je to moja prva i poslednja cigareta.

Jedne večeri mama je sela pored mene:

„Ne mogu da izdržim to što su oni ovde. Da li me razumeš?“

Htela je da se bori. Od početka. Odlučili smo da potražimo ilegalce, jer nije bilo sumnje da oni postoje. Ni trenutka nismo sumnjali.

„Volim te najviše na svetu“, rekla je mama. „Ali ti me razumeš? Oprostićeš mi ako se s nama nešto desi?“ Zaljubio sam se u svoju mamu i od tada sam je bespogovorno slušao. Tako je ostalo do kraja života.

Iz knjige „Poslednji svedoci“ Svetlane Aleksijevič

Ostavite komentar

Ostavite komentar