VEČE U POLJU
Poslednja kola s konjićima belim prođoše
putem dalekim,
sve će sad biti mir, i jedan dah, i široki nečujni zvuci.
Bezglasan tako stojim, ali oko
cvetni je ovaj obgrlio sjaj;
ptice zanete preko plavih polja
tužno i tužno pozdravljaju kraj.
A mogah živo kroz ravni da pođem
ili, šuštanjem ruža zanesen,
divan kraj vode da prosanjam san;
al’ sve mi je k’o da dva veka negde,
pokopan u gori, provedoh mlad;
ustah, a sve je opet tako isto:
dolina i nebo i mir na poljima
i u duši davno zaboravljen jad.
Već ne osećam više da su blizu
na bregu jele. Bezglasan i nem,
osećam samo, čas-po, kako pada
po licu hladnom mesečeva sen,
sen koja lebdi nad košenim dolom
gde popaca je poj rani;
čas bolom
nežnim, širokim duša drhti –
bezbrižna mladost nada mnom se nadvi
i najtužniju prošapta mi reč.
I najednom se čudno meni čini
daleko negde u mrtvoj tišini
snegovi se bele, snegovi…