Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Vladika Nikolaj o Kosovu i Vidovdanu

SMISAO I ZNAČAJ 28. JUNA

O Kosovu i Vidovdanu srpski sveti Vladika Nikolaj Velimirović govori kao o narodnoj Golgoti srpskog naroda, ali i istovremenom vaskrsenju – duhovnom i moralnom. „Kosovo nas je učinilo velikim narodom, a Vidovdan je naša najveća slava“, poručuje srpski vladika.

 

Nijedan hrišćanski narod nema u istoriji svojoj ono što ima srpski narod, nema Kosovo.

o kosovu i vidovdanu

Šezdeset i nekoliko godina posle Kosovske bitke pao je Carigrad, prestonica istočnog hrišćanstva. Posečen je hrišćanski car Konstantin, srpske krvi i porekla po jednom roditelju. Rekao bi čovek: to je slično Kosovu. Rekao bi opet: događaj veći od Kosova. Bože sačuvaj!

Na Kosovo je marširala hrišćanska vojska u susret smrti, u Carigradu je vojska stajala unutra u gradu, nadajući se do poslednjeg časa, da će se smrt nekako okrenuti od nje na levokrug. Kad su đulad, iz prvih topova u istoriji, probila zidove gradske, užas je zavladao i panika se zacarila u vojsci i građanstvu. Svi hramovi bili su ispunjeni vapajem i molitvom Bogu za spasenje grada, t.j. za spasenje tela, za spasenje države i carstva zemaljskoga. Otuda je pad Carigrada zabeležen kod Grka kao noć a ne kao dan, kao propast a ne kao pobeda. Istina, i tu je bitka krsta i polumeseca, no bez epopeje i bez nadahnuća za buduća pokolenja. Jer poraz shvaćen samo kao poraz ne može nikoga oduševiti. Niti sama Golgota bez Vaskrsenja može nekoga nadahnuti i osnažiti.

Sasvim je obrnuto sa srpskim Kosovom. Kao što se samrtnik oblači u novo i skupoceno odelo, tako je vojska srpska bila odevena u najbolje ruho svoje. Blistava i sjajna povorka hitala je sa svih granica carstva u žižu časti i slave, na Kosovo polje. Osenjena krstatim barjacima i ikonama krsnih slava, sa pesmom i klicanjem, sa pesmom i svirkom, sa pesmom i radošću hitala je ona svome kosovskom – gubilištu. Zar nas ne podseća ovo na grupe prvih hrišćana, koji su sa takvim raspoloženjem išli pod mač, ili u oganj, ili pred zverove? Ne zna se ni za jednog hrišćanskog mučenika da se molio Bogu da ga spase od bliske smrti, a zna se za hiljade i hiljade njih da su se molili, da ih mučenička smrt ne mimoiđe. Ni krstonosna vojska Lazareva nije održala molepstvije za spasenje od smrti. Naprotiv – ispovedila se i pričestila – za smrt. Jedan ceo oružan narod kao jedan hrišćanski mučenik, pokoran promisaonoj volji Svevidećeg, prima gorčinu smrti, i to ne kao gorčinu nego kao životvorni lek. I zar nije Kosovo do današnjeg dana služilo dvaestini pokolenja u istini kao životvorni lek? U istoriji hrišćanskih naroda nema poznatog slučaja, da cela jedna vojska, ceo jedan oružan narod, bude zapojen voljom za smrću i da ode u smrt za veru svoju. Ne u smrt samoubilačku nego u smrt herojsku. Kosovo je unikum u dvaestovekovnoj istoriji hrišćanskog sveta.

Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bi danas bili veliki narod!

Baš Kosovo nas je učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje srpskoga naroda. Dalo nam galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koja nesumnjivo vredi više od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo.

Greše i oni koji Kosovo smatraju porazom. Ako je ko pretrpeo poraz, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković a ne knez Lazar. Poginuli Lazar je dobio, a preostali Vuk izgubio. Ko žrtvuje život svoj u jednoj borbi za istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najveće što je mogao i imao, i – pobedio je. Makar bitka tehnički bila izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu polju pala – i to dragovoljno – za istinu i pravdu Božju, to je ona i pobedila. Ona je prinela na žrtvu Bogu sve što je imala i mogla; otuda je i pobedila. Izgubila je telo, spasla je dušu. Pa čak ni telo Lazarevo nije izgubljeno. Tela izdajnika izgubljena su posle Kosova kao što su duše njihove izgubljene na Kosovu. Ne zna se grob ni Vukov ni Altomanovićev.

Sveto telo Lazarevo pak, namagnetisano nebesnom silom, još i danas leži celo i leči sve nemoći ljudske. Nisu izgubljena ni tela ostalih vitezova krsta, iako su ostala na bojištu. Od njihovih svetih duša osvećena su tela njihova, a od svetih tela njihovih osvećena je sva Kosovska zemlja. Otuda je Kosovo postalo sveto polje. Zbog toga Srbi i Srpkinje sa svih strana – čak i oni iz Amerike – dolaze i uzimaju sa svetog polja Kosova šaku ili torbu svete zemlje, da je kao svetinju nose i drže u svojim hramovima i domovima. Kao iz grobnice sv. Dimitrija u Solunu, ili sa grobova drugih hrišćanskih mučenika. Kosovo je najveća grobnica hrišćanskih mučenika, poginulih za jedan dan. Jedna druga, takva i tolika, nije nam poznata. I kao što svečari slave dan smrti svoga sveca, tako ceo srpski narod svetkuje i proslavlja Vidovdan. Ko slavi svete mučenike, recimo arhiđakona Stevana, ili Đorđa, ili Dimitrija, ili Teodora, ili Trifuna, ili svetu Petku i Nedelju, ili sv. Petra i Pavla – taj ne slavi pobeđenoga nego pobedioca, niti slavi mrtvoga no živoga. Tako i mi svi proslavljajući veliku armadu Kosovskih mučenika, ne proslavljamo pobeđene nego pobedioce, niti mrtve no žive.

Vidovdan je najveća slava srpskog naroda. On je dan a ne noć, i to baš – Dan. On nas opominje na pobedu i na vaskrsenje. Seme carstva nebesnoga, posejano svetim Savom, niklo je bujno i poraslo veliko. Bogati plodovi toga semena uzabrani su na Kosovu polju. To nije jedina Hristova i Savina žetva u našoj prošlosti, ali je presjajna i jedinstvena svoga roda.

Oni koji se mršte na Kosovo; koji ga podništavaju, osuđuju, mrze, ili smatraju nesrećom i propašću, oni gledaju očima a ne duhom, i cene tehnički a ne moralno. Takvi ili nisu pravi Srbi, ili su još pod kletvom čestitoga kneza zbog toga što preci njihovi ne dođoše u boj na Kosovo ili ako dođoše biše u taboru velikoga gospodina Vuka pod Goleš planinom. A kletva glasi: “Rđom kap’o dok mu je koljena!”

A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.

Neka skinu kape u sveti dan Vidovdan, i na svetoj zemlji kosovskoj neka se poklone svetim dušama krstonosnih praotaca svojih. Pa u harmoniji sa celim narodom, koji je najbolji tumač Kosova, neka iz dubine srca i savesti uzviknu:

“Sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno!”

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter