ZATOČENIK NESANIČNE REČI
Slažem Reči ko kamen na kamen,
Redom neme bez eha da ječi,
Njima kakav da osmislim znamen,
A što dalje sve teže mi Reči,
Sve mi teže, a stalno se roje,
Kao više da i nisu moje!
Lišću pričam na put što mi palo,
Gori čarnoj i zelenoj travi,
A otuda vetrića ni malo,
Nekom mojim Rečima da javi,
Što mi dušu u nadi dok sija,
Teška sumnja razdire i svija!
Slažem Reči… zbrajam ih i množim,
A isto je kao da ih delim,
Jer ne umem nikako da složim,
Rečenicu koju reći želim,
Mada istu sročio bih lako,
Da čulo me ne izdaje svako!
Ne čuje me ni košeno seno,
Ni bosilje rasuto duž puta,
Niti sivo staklo zamagljeno,
Niti nemi mimohod minuta,
A ni šapat sjesenjene kiše,
Ni sam sebe ne čujem ja više!
Slažem Reči i verom se snažim,
Da bar neko koju će i čuti,
A sam ne znam u stvari šta tražim,
Sred tišine razdanje što muti,
Selom praznim u mene što gleda,
Sa kućama praznim u dva reda!
Već natucam čak i ime drago,
Što umem ga reći i kad spavam,
Jer sve Reči izdaju me snago,
Te ja svaku suzom dopunjavam,
Ne znajući što stalno se roje,
Kad ni One nisu više moje!