ČUDAN DOGAĐAJ
Čovek sa kojim sam izašao iz voza, nekud se izgubio i ja nisam video gde je on bio ni šta je radio dok ga odjednom nisam ugledao u kupeu u vozu kojim sam putovao u Suboticu. Tako smo nastavili put.
Nikad čovek ne zna šta je istina. Dugo vremena nisam verovao u natprirodne pojave sve dok mi moj najmili brat nije stradao u saobraćajnoj nesreći. Dugo sam bio tužan i očajan, ali u svemu tome nešto mi se čudno događalo.
Ponekad mi se događalo da mi se učini kako biće moga pokojnog brata ulazi u mene. Neki njegovi postupci i kretnje kao da su se događali u meni. Nekad mi se činilo da ja nisam ja, već da sam se pretvorio u njega.
Jednog dana sam o svemu tome razgovarao sa jednim starim sveštenikom i on mi je, uz ogradu da to ne govori kao sveštenik, jer tako nešto nije u crkvenim kanonima, rekao da možda duša moga brata ima nameru da uđe u mene i nastavi dalje, opet uz ogradu da on to ne govori kao sveštenik, da je negde čuo ili čitao da se duša može podeliti i da se ista duša može nalaziti u jednom ili više bića, ili da u jednom biću može obitavati više duša, ali da ja o tome mnogo ne razmišljam, već da se tri puta prekrstim i pomolim Bogu za bratovu dušu onako kako to crkva preporučuje.
Drugi slučaj koji je iza toga sledio, desio se jednom prilikom kad sam iz Beograda putovao vozom za Suboticu.
Obično je u tom vozu velika gužva, ali toga dana u vagonima je bilo vrlo malo putnika. Ja sam u početku sedeo sam u jednom kupeu, a onda je jedan srednjovečan čovek povirio na vrata kupea i upitao da li je slobodno da uđe. Ja sam rekao da ima dovoljno mesta i da nemam ništa protiv i on je ušao i seo ne sedište nasuprot mene.
Odmah sam video da je to vrlo razgovorljiv čovek, jer je, čim je seo, počeo nešto da priča. Ja ga nisam baš pažljivo slušao, dok mi nije negde kod Sremskih Karlovaca predložio da malo svratimo u Novi Sad, jer je u tom gradu hteo da se vidi sa jednim prijateljem.
Ja mu na to odgovorim da moram danas biti u Subotici da obavim jedan posao i da nikako ne mogu izlaziti iz voza, na šta mi je on odgovorio: „Pa ne brini, nećemo ni izlaziti iz voza, ali ćemo usput malo svratiti u Novi Sad, a meni bi bilo drago da zajedno malo tamo prošetamo. Samo reci da li želiš i sve će biti u redu“.
Misleći da je to šala, rekao sam da hoću jer i ja bih rado svratio do jedne moje stare rođake da je posetim i da vidim kako živi.
„U redu“, reče mi taj neznanac. „Sve će biti kako smo se dogovorili – ne razmišljaj i ne brini! Samo radi ono što ja budem radio“.
U tom trenu imao sam neki čudan osećaj u glavi, ali sam ga poslušao i kad je voz stigao na železničku stanicu u Novom Sadu, išli smo do autobuske stanice i ja sam seo u autobus koji ide u pravcu Telepa. Tamo sam posetio moju rođaku, ušao joj u stan. Ona mi se jako obradovala. Malo smo pričali. Popio sam kafu, a zatim sam joj rekao da ne mogu dugo ostati, jer moram ići u Suboticu i tako smo se rastali.
Čovek sa kojim sam izašao iz voza, nekud se izgubio i ja nisam video gde je on bio ni šta je radio dok ga odjednom nisam ugledao u kupeu u vozu kojim sam putovao u Suboticu. Tako smo nastavili put. On je izašao iz voza na jednoj stanici pre Subotice, a ja sam nastavio do kraja i na vreme stigao u Suboticu, gde sam obavio posao zbog kojeg sam putovao. Istog dana vratio sam se kasno u Beograd u svoj stan, gde sam se na brzinu okupao, večerao, i pošto sam bio jako umoran, legao u krevet i brzo zaspao.
Tek sutra kada sam ustao i otišao da radim u firmu u kojoj sam bio zaposlen, počeo sam razmišljati o onome što mi se juče dogodilo. Ništa mi nije bilo jasno. U mojoj glavi je bio košmar. Pomišljao sam da me možda taj čovek hipnotisao ili da sam na tren zaspao i sanjao, ali utisci onoga što sam doživeo u Novom Sadu bili su tako očigledni i jasni, kao da se to stvarno dogodilo u zbilji i ja sam bio potpuno zbunjen. Neprekidno sam o tome mislio dva tri dana, sve dok mi odjednom u kancelariji nije zazvonio telefon. Podigao sam slušalicu da čujem ko zove. Bila je to rođaka iz Novog Sada koje mi je rekla da sam, dok sam bio u poseti kod nje, zaboravio rukavice i kišobran i sada pita da li ću ponovo doći kod nje da to uzmem ili da mi ona poštom pošalje na moju kućnu adresu.
Tek kada sam čuo sve što mi je ona rekla ništa mi nije bilo jasno. Stalno sam o svemu razmišljao i u jednom trenu ispričao jednom svom dobrom prijatelju, koji mi ništa od toga nije poverovao i dao savet da o tome više ne mislim, niti da bilo kome pričam, jer će ljudi misliti da sam malo skrenuo i da nisam normalan, a ja evo ne mogu da izdržim kao ni onaj čoban što je iskopao rupu i u nju vikao: „U cara Trajana kozje uši!“. Sve ovo napisah i poslah vama da se zna, da mi se nešto zaista čudno dogodilo, pa što narod kaže, „nek pukne kud pukne“!