Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

HUMANITARKA VAN KONKURENCIJE

Strašno pogođena svim što se desilo uprkos nadljudskom trudu da se sačuvaju životi mališana, Diana Budisavljević do kraja života nije reč progovorila o svom delovanju pod ustaškim terorom tokom Drugog svetskog rata.

 

U noći između 21. i 22. aprila 1945. godine, preživeli zatvorenici Jasenovca, najužasnijeg logora smrti koji je postojao tokom Drugog svetskog rata, odlučili su se na proboj jer je bilo jasno da ih čeka nož ili metak. Od preko hiljadu učesnika proboja, preživelo je nešto više od stotinu. Danas ni njih ni one koji su imali manje sreće od njih, te skončali na stravičan način, ne može zapasti stubac u medijima, a da ne budu iskorišćeni za nečiji interes. Broje im se krvna zrnca, dovode se u vezu s idejama s kojima nisu bili povezani, koristi ih se za sukobe koji su došli mnogo posle njih, slave se njihove ubice. Oni su nemi i užasnuti, gledaju iz zemlje u one koji njima manipulišu, a ne mogu reagovati.

diana budisavljević

Svedoci smo svakodnevnog ustupanja medijskog prostora zločincima bilo koje vrste, kriminalcima, svi znaju npr. ime poremećenog mladića koji je ubio na desetine ljudi u Norveškoj, a da li iko zna nabrojati bar dvoje ljudi koje je on ubio?

Pre više od dvadeset godina, listala sam jednu knjigu o spomenicima NOB-a u SFRJ i u poglavlju o Jasenovcu bio je izvod iz dnevnika jedne žene koja se zvala Diana Budisavljević. Jeza me prolazila od onog što sam čitala, jeza me i dan-danas prolazi, kosa mi se na glavi diže od opisa dece nabacane kao vreće u vagonu za stoku koja nemaju više snage ni da dišu, gušeći se u blatu i parazitima. Od tada sam čitala sve što mi je došlo pod ruku, ne bih li saznala nešto o ženi koja je takvu decu čupala iz ruku krvnika jer je znala da, ako odustane, njima spasa nema. Čupala je i nepovratno bolesnu decu, da bar mogu umrijeti okružena pažnjom, a ne muvama i smradom. I umirala su joj na rukama. Nikad mi nije bilo jasno kako ljudi ne znaju ko je ona, kako sami Srbi nemaju pojma ko je ta žena koja je omogućila da se ne zatru Kozara i Kordun, te mnoge porodice iz drugih krajeva.

Za Oskara Šindlera zna čitav svet. Snimljen je i proslavljeni film, a sam Šindler stalno se negde spominje. U jednom dokumentarcu o Jevrejima koje je on spasio od smrti, oni sami kažu da im do danas nije jasan njegov pravi motiv da ih spase, jer ga je skoro do poslednjeg zanimao profit koji su mu pravili. Bilo kako bilo, zbog njegove odluke da napravi čuvenu listu, danas tih hiljadu Jevreja ima potomke, a njihove loze budućnost. Za Dianu Budisavljević, rođenu Obekser (Obexer), Oskar Šindler je obični rekreativac – ona je, uz pomoć svojih saradnika i pod stalnom pretnjom hapšenja, izvukla oko 15.000 dece iz ustaških logora, od kojih je oko 3.000 umrlo tokom transporta ili nedugo zatim. Naprasno su je se setili poslednjih par godina, iako je njen dnevnik izašao u izdanju Hrvatskog državnog arhiva još 2003. godine. U taj dnevnik, vođen na maternjem, nemačkom jeziku, Diana nikada nije zapisala najužasnije stvari koje je videla kad je, pod okriljem Crvenog Krsta, ulazila u logore. O tim strahotama nije nikad ni progovorila.

Diana Budisavljević je rođena 1891. godine u Insbruku, u pokrajini Tirol tadašnje Austro-Ugarske, u uvaženoj porodici Obekser, čija kuća i danas stoji u čuvenoj Ulici Marije Terezije, u srcu grada. Na kući i danas stoji natpis Obekser-Haus, ali nema spomen ploče koja ukazuje da je u njoj rođena Diana Budisavljević. Ako danas za nju pitate nekog u njenom rodnom gradu Insbruku, postoji 1 odsto verovatnoće da će znati da vam odgovori. U gradskoj Skupštini je pokrenuta inicijativa da joj se da jedan trg ili ulica, ali u međuvremenu je umro jedan biskup, pa je sad vaganje da li da se određeni trg imenuje po Diani ili po njemu. Pritom je isto tako veliko pitanje da li će ova žena ikad dobiti ulicu (pristojnu, a ne neku zabit Bogu iza tregera) među onima koje je najviše zadužila, pošto je malo verovatno da će je zapasti nešto od raznih mitskih likova i kojekakvih spodoba koje ne samo da nisu pomogle ovom narodu, nego baš suprotno, te ljudi koji nemaju veze s ovim prostorima, ali eto, moda je.

Diana se 1917. godine udala za Srbina dr Julija Budisavljevića, hirurga, koji je u tom periodu stažirao na insbruškoj klinici. Dve godine kasnije, par se odselio u Zagreb, gde će ostati sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Kako je NDH odmah po izbijanju rata počela sa politikom istrebljenja, bilo je pitanje vremena kad će se pročuti za logore. Tako je i do Diane već u oktobru 1941. došla informacija o zatvorenim srpskim i jevrejskim ženama i deci u okolini Zagreba. Jevrejska opština je imala određenu mogućnost da organizovano pomaže zatvorenima, a Srbi nisu imali nikog. Akcija se mogla sprovesti samo ako bi se neko ponudio da je organizuje, te Diana preuzima taj zadatak lično i u njega polako uključuje ljude od poverenja. Tada kreće jedan od najhumanijih poduhvata sprovedenih ne samo na ovim prostorima, nego uopšte. Diana je obilato koristila svoje austrijsko poreklo kako bi došla do odgovornih ljudi u raznim porama vlasti, te izdejstvovala šta god je bilo moguće za nastavak svoje akcije. Te mukotrpne susrete, među kojima su i oni sa Alojzijem Stepincem koji joj je davao obećanja koja nikad nije nameravao da ispuni (što je vremenom i sama shvatila), te mučne detalje same akcije može da ispriča samo Diana, putem već pomenutog prevoda dnevnika. Ovde bih, ipak, da nastavim priču s početka i da se osvrnem ono što se dogodilo posle rata.

Tokom Akcije Diane Budisavljević (tako se zvao poduhvat), vodila se detaljna kartoteka sa svim dostupnim podacima o deci koja su izvedena iz logora. Kad je bilo moguće, dodavana je i fotografija. Sve to je rađeno s ciljem da se deca, čim se za to stvore uslovi, vrate živim članovima porodice. Valja napomenuti da je tokom celog poduhvata Diana insistirala da sama Akcija deluje nezavisno, a ne pod okriljem bilo kakvog pokreta. Ona sama nije bila član bilo kakve organizacije i svesrdno se trudila da Akcija zadrži karakter građanske inicijative, što je istinski i bila, bez obzira na razne pokušaje. To se, može se pretpostaviti, nekima nije svidelo, jer se nije baš moglo priznati da jedan takav poduhvat nije organizovao pokret otpora, nego jedna žena i još pritom Austrijanka.

Bilo da su razlozi bili ovi ili neki drugi, u svakom slučaju, odmah nakon rata pripadnici OZNA od Diane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižno vođenu kartoteku sa fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad. Osim toga, skoro svi učesnici Akcije našli su se u nemilosti i bili posmatrani s podozrenjem. Kartotekom su se dalje bavile osobe koje nisu ništa znale ni o njoj ni o metodima kojima je vođena, tako da je, ako je sva ta dokumentacija uopšte čuvana, bilo neminovno da veliki broj dece nikada ne pronađe svoje porodice.

Strašno pogođena svim što se desilo uprkos nadljudskom trudu da se sačuvaju životi mališana, Diana Budisavljević do kraja života nije reč progovorila o svom delovanju pod ustaškim terorom tokom Drugog svetskog rata. Godine 1972. s mužem napušta Zagreb i vraća se u rodni Insbruk, gde zaboravljena od svih umire 1978. u Anihštrase 24, jedva tristo metara dalje od kuće u kojoj je rođena. Ona i muž su valjda bili sumnjivi novim vlastima koje su uglavnom zaboravile njeno delo pred činjenicom da je Austrijanka, a njen muž, čuveni hirurg, jedan od veoma retkih Srba iz Zagreba koji nisu završili u logoru.

Mnogo je tadašnje dece koja i ne znaju da život duguju ovoj neverovatnoj ženi. Oni stariji će se setiti glumice Božidarke Frajt, koja je zapravo dete sa Kozare, rođena u porodici Grublješić. Nju je prepoznala tetka kad ju je ugledala na televiziji. A koliko dece koje je spasla Diana sa svojim saradnicima ni danas ne zna svoje poreklo jer je nekom bilo važnije kako to da je neko uspeo da spase svu tu decu pred očima ustaša, a ne sama činjenica da su ta deca preživela? Možda je razlog takvog odnosa prema Diani to što je Austrijanka, možda to što je akciju organizovala ona, a nije potekla iz mozga Partije, možda to što joj je muž bio zagrebački Srbin koji nije odveden u logor, možda hiljadu stvari. Ipak, jedno je jasno – za višedecenijski nemar i sporadična priznanja koja pristižu tek sada prosto nema opravdanja.

Čoveka ne određuje komad platna koju naziva zastavom, niti veroispovijest koju dobija rođenjem. Čovek nije ni prebivalište u ličnoj karti, ni klub za koji navija, ni država koja mu stoji u pasošu, ni odeća koju nosi. Nije ni ime koje mu daju na rođenju. Čovek je ono što čini sebi i drugima.

Izvor: Vidovdan.org

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: