Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Milorad Ivić: Ako si pesnik, Kosovo nosiš u sebi

RAZGOVOR S PESNIKOM

„Dane u izgnanstvu sam teško podnosio. Iz tih dana, koji nikako da prođu, nastale su mnoge pesme“, kaže pesnik Milorad Ivić.

 

Srpski pesnik Milorad Ivić rođen je 1962. godine u Novom Selu, kod Prištine. Radio je nekoliko godina u prištinskom „Jedinstvu” i Skupštini grada Prištine do bombardovanja 1999. godine. Nakon izgona iz Prištine živi u Smederevu, sa suprugom i sinovima, a radi u Beogradu. Ivić je napisao deset knjiga poezije i zbirku kratkih priča „Priče sa jezerske terase”.

milorad ivić

Kažu da je bogatstvo Vaše poezije u misaonosti i skrivenim slikama, odgonetkama vremena?

– Što se tiče misaonosti, ne znam koliko sam uspeo da moje pesničke slike budu misaone. Činjenica je da nastojim da mnogim pesničkim slikama, relativizujući ih i pokušavajući da ih neretko dovedem do apsurda u tom odnosu pojedinačno – opšte, što je odraz moje ljubavi prema starogrčkoj filozofiji, dam neku dubinu, ne znači, međutim, da sam u tome uspeo. Nezadovoljan sam neretko onim što sam ostavio da žuti na papiru. Sad se setih svoje prve knjige, rukopisa koji je preporučila za štampu velika srpska pesnikinja Darinka Jevrić, a koji je prošao kroz ruke i Gojka Đoga.

Da li je uopšte moguće roditi se na plodnoj Kosovskoj ravnici, biti prinuđen da odeš, a ne nositi pesničku nit u duši?

– U mom slučaju nije moguće. Ako si pesnik onda Kosovo nosiš u sebi. I hvala Vam na ovom pitanju i toj divnoj upitanosti. Nositi pesničku nit u duši, i ako nisi pesnik, je toliko uočljivo u običnom svetu, gde raseljeni venu van Kosova, jer u njihovim rečima možete raspoznati bol koji je svojstven isključivo poeziji. To dandanašnje nepristajanje na drugu sredinu, to svakodnevno nepristajanje te druge sredine na nas sa Kosova i Metohije, nosi tugu koja nas stalno vraća Kosovu i Metohiji – sebi. Ja niti želim, niti mogu da sebe kao pesnika vidim van tog nebesklona koji se zove Kosovo. Tu gde živim, u Smederevu, dobio sam nekoliko vrlo značajnih nagrada, ali ja sam bio i jesam kosovski pesnik. Tu mi je najtoplije, tu me svi vide, a najbitnije za mene je to što ja tu sebe vidim. A ako je moje pisanje blisko drugima, van toga, van tog kruga, onda sam kao pesnik postigao cilj.

Vaša poezija je, kako kaže kritika, prožeta humorom što je retkost u poeziji?

– To je humor u službi apsurda, rekao bih više ironija, ali nije to dominantno, što je svakako dobro za mene kao pesnika. Dominantno je to osećanje skrajnutosti iz sveta, iz života, što je dobro primetila kritičarka, pesnikinja i profesorka na Univerzitetu u Luizijani Biljana Obradović, koja me je, dopustićete mi neskromnost, uvrstila u par antologija koje su objavljene u Americi.

Dobitnik ste brojnih značajnih pesničkih nagrada, među kojima je i Gračanička povelja?

– Prvo, nagrade koje sam dobio, dobio sam zahvaljujući, pre svega, onima koji su pronalazili estetsko u onome što sam pisao, koji su podvlačili dobro, podsticali me i kada sam gubio dah. Pre svega, da nije bilo Danice Andrejević koja je među prvima švatila šta ja to stihovima kazujem, vrsnog književnika Radosava Stojanovića koji mi je kao i mnogim drugim tada mladim pesnicima otvarao vrata u tadašnjoj Jugoslaviji, Zorana S. Nikolića koji je kao pesnik i urednik „Novog Sveta” prepoznao u meni nekog valjanog pesnika koji može i izvan Prištine da bude vrednovan, da nije bilo svih tih dragih, dobronamernih pesnika, priređivača, urednika, da nije bilo Ratka Popovića, Ratka Deletića, Aleksandra B. Lakovića, Dejana Tomića, Raše Perića, a pre svega i vremenski pre svih njih, Moše Odalovića, ne verujem da bi taj mali pesnički dar opstao i unapredio se.

Kako ste doživeli progon iz Prištine i da li ste pisali o tome?

– Dane u izgnanstvu sam teško podnosio, ali, Bogu hvala, sačuvao sam ponos, jer ni bližnjima ni sebi ne trebate slomljeni. Pisanje i čitanje bili su mi jedini odušak. Iz tih dana, koji nikako da prođu, nastale su mnoge pesme, nastala je i knjižica „Ne mogu da smislim ovaj grad”.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar