Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PLASTIČNA LJULJALICA

Na travi još stajaše ljuljalica. Ljuljali su se nekada i moji unuci. Mnogo puta. Čekala je godinama da se njime poigraju neka deca umesto ove što prerastu takve igračke.

 

Vikendica je bila tradicionalno stecište druženja za praznike, sa povodom i bez povoda. Pekao se tu roštilj, ribe na žaru, kuvao kotlić… Nekad u paru sa prijateljima, nekad veće društvo. Pamtim kad nas je jednog Uskrsa bilo dvadesetak duša. Sa decom, naravno.

ljuljalica

A u vikendici, pored praznih gajbi, alata, jednog starog cirkulara, dva kauča, sto, fotelja, stolice i čak tri frižidera. Šta se sve nije nakupilo u petnaestak godina! Bio je tu i jedan dečji bicikl sa ispumpanim gumama, kamioni sa i bez točkova, autići. Nekoliko kutija bilo je puno igračaka od mojih unuka. Tu negde virila je i jedna „ljuljalica”, nalik na vodeni skuter, zelenkaste boje. Unuci su uživali u tom blagu.

Za Prvi maj organizovali smo piknik. Moji prijatelji sa suprugama, njihova deca, kćerkine prijateljice. Sin od prijatelja sa troje dece. Kćerka sa sinčićem. Njih četvoro. Tri devojčice i jedan momčić. Najmlađe rođeno pre nekoliko meseci, ostali sve jedno drugom do uveta. Najstarija devojčica četiri godine. Našli su u vikendici, tu pored vrata, dve male kantice za zalivanje. Iz bureta su punili vodu i polivali travu. Kad bi potrošili morali smo da im nalivamo iz plastičnih balona. Naime, još nije uveden vodovod pa smo od kuće donosili vodu za piće u onim petolitarskim flašama od mineralne vode. Trčali su od verande do bašte i počeli da zalivaju povrće i paradajz. Takmičili su se ko će pre da otrči i zalije. Kad im je prijateljev sin Vlada pokazao kako da zalivaju, nikad nisam imao boljih pomočnika za zalivanje.

Videvši plastičnu ljuljalicu negde iz gomile gajbi i kartonskih kutija, počeli su da je izvlače. Porušiše gajbe, počeše da viču i dozivaju da im neko pomogne. Dušanova kćerka uđe, izvuče plastičnu igračku i obrisa od prašine. Sva razdragana, deca počeše da se ljuljaju, jedno po jedno. Prvo momak. Pa onda starija kćerkica. A najmlađa sede, pa padne. Posle toga sela je otpozadi igračke pokušavajući da je ljulja…

Prođe taj vikend, igračke nađoše opet svoje mesto u nekom uglu, u kutiji i gajbi.

U mojoj zgradi stanovao je i mlad bračni par sa dvoje dece. Često sam ih sretao kako kreću ili se vraćaju sa šetnje, vozeći u kolicima momčića i devojčicu, blizance. Nešto starije od dve godine. Susretali smo se najčešće pri odlasku na plac ili kad bih se vraćao. Izuzetno su bili ljubazni. Pitali bi me uvek ponešto. Već sam im rekao ranije da odlazim na plac skoro svako poslepodne. A i malo sam hvalio baštu, voćnjak, nešto čokoti grožđa gde je nekad bio vinograd sa tridesetak sadnica. U tri reda. Videlo se da su radoznali. Ponekad bih im dao neko voće koje sam poneo kući sa placa, paradajz ili grozd.

Jednom prilikom, pozovem ih na vikendicu. Oni pristadoše. Kad smo stigli, videlo se da su deca nestrpljiva. Istrčavši iz auta živnuše. Trčaše po travi, do bašte, u vinograd. Onako sve saplićući se. Dadoh im kantice, one što su na majskom pikniku deca zalivala baštu. Sve se polivaše nespretno ih noseći. Pošto je bilo sunčano, skinuše im majice i ostaviše ih golišave. Muškarčić nađe neki kamiončić pa se poče igrati po verandi. Devojčica nabra nekoliko cvetova, donese ih mami. Napravše u buketić kanapom za povezivanje paradajza što visiše na rešetkama prozora.

U jednom momentu uđoh u vikendicu da popijem vode i videh ljuljalicu. Izvukog je napolje i pozvah decu da se ljuljaju. Oboje dođoše, muškić sede nespretno. Opruži noge do zemlje da bi se zaljuljao. Nije još znao da se može ljuljati pokretima tele napred nazad. Devojčica poče da ga ljulja pritiskajući rukama otpozadi. Mama je stavi da sede pozadi njega. Obuhvati ga oko vrata. Malo se nagnu nazad pa napred i uhvatiše neki ritam u kome se lagano ljuljaše. Smejali su se, ciktali, uživali. Zameniše se sami. Devojčica sede napred a on pozadi. Međutim, upirao se nespretno nogama pa se klackalica prevrnu. Padoše oboje, jedno preko drugog a ljuljalica kliznu u stranu. Devojčica otrča do mame, smejući se i vićući nešto kao „Điha, điha…” a muškić kao igračku, ispravi je i sede ponovo u sedlo. Ljuljao se i dalje upirući nogama o tlo. Dok mu nje dosadilo. Ode potom do tate na ljuljašku, nasloni glavu u krilo i zatraži vode. Devojčica je već dremuckala. Mama uze čašu vode i dade detetu da pije.

Postavio sam i ležaljku-ljuljašku na terasi pa su se deca ljuljala dok oboje ne zaspaše u senci balkona. Sa blu-tut zvučnika svirala je neka prijatna muzika za dušu…

Mama ih je još neko vreme ljuljuškala dok ne poče da se mrači.

Onda se počeše spremati da krenemo kući.

Dok su oblačili decu pospremih verandu, unesoh stolice i ljuljašku. Spakovao sam i šta ću poneti kući. Inače, na vikendici nije bilo vode pa sam sve što se koristilo nosio kući da operem u toploj vodi. Međutim, nešto im se nije išlo kući. Deca ponovo počeše da trče travom među voćem, jureći moju macu Lepu.

Stavih kafu.

Sedosmo na klupu za stolom. Kafa skuvana. Srčemo gutljaj po gutljaj, duvajući. Ko da smo se dogovorili da pijuckamo po komandi. Prijalo je grlu i raspoloženju…

Na travi još stajaše ljuljalica. Ljuljali su se nekada i moji unuci. Mnogo puta. Čekala je godinama da se njime poigraju neka deca umesto ove što prerastu takve igračke. Unosio sam igračku u vikendicu da ne bi dobila noge. Verovatno želeći da je jašu što češće i češće…

Pre nego krenusmo kući, podseti me ta ljuljalica na detinjstvo. Tada smo se ljuljali na stolicama. Drvenim. Imali smo i bič od štranke.

Ispričah mojim gostima priču kako sam prvi put pojahao konja. Ne bih znao reči koliko sam godina imao, ali sećam se da me stric, čika Bora, jednom posadio na konja Emila ispred sebe. I opominjao da dignem nogu pošto je taj Emil voleo da je pričvrlji o stub kapije kad bi se izlazilo na ulicu…

Da li će i ova, neka nova dečurlija, bar jednom moći da probaju kako je to ljuljati se na leđima konja, u sitnom galopu. Ili će sanjati sećajući se priča iz nekih drugih, prohujalih vremena kad smo mi bili mladi…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: