OSVRT
Pripovedna proza Svetomira Arsića Basare, vajara koji je manje poznat u književnom svetu, vezuje se za zavičajno, za dramu siromaštva i podvižništva predaka koji su sudbinu vezali za vrleti Šar-planine.
Vajar Svetomir Arsić Basara, manje je poznat u svetu književnosti, uprkos činjenici da i danas u poodmaklim godinama ima britku misao i da piše.
Akademik i vajar Basara, poreklom sa Šar-planine na Kosovu i Metohiji, trenutno radi na romanu čija je glavna ličnost njegova majka, kao ropkinja turska. Ona je, kako kaže Basara, bila ropkinja kao što je i ceo srpski narod, jer „mi smo ropski narod“.
„Kada je bila mala, moja majka je živela kao tursko roblje. Umesto da ide u školu ona je čuvala koze. Tako počinje priča i razvija se u jedno čudovište. Tu sam uspeo da napravim komparaciju sa sličnim likovima ropskim. I moja majka je deo planete. Ali kakva je ta planeta kao majka? Ona nas je stvorila ali uređenje nije ljudsko. Već se tu javlja taj rob. A robovi su stvorili sve na svetu, a nigde se ne spominju (!)“, kaže Basara.
Roman je tek u povoju. Ali, o pripovednoj prozi akademika Basare može da se govori i piše.
Generacijsko iskustvo u obradi drveta
Basara je pre rata 1999. godine objavio zbirku pripovedaka pod naslovom istoimene pripovetke „Korito“ u kojoj govori o svom ocu, ratnom dobrovoljcu, pečalbaru, drvodelji koji je s mukom sastavljao kraj s krajem da bi prehranio porodicu. „Korito“ je delimično priča i o tome kako se autor, tražeći početke i izvore sopstvenog stvaralaštva, vraćao svom patrijarhalnom ognjištu, pored koga se generacijama sticalo iskustvo u obradi drveta.
„Sada skoro pouzdano znam da nijedna od mojih skulptura ne bi nastala i ne bi bila takva kakva jeste da do mene u detinjstvu nije dopirao eho udaraca oštre sekire moga dragog oca (Nikole) dok je obarao visoka stabla po prostranim šarskim šumama, od kojih je posle rezao mehove, dubio korita, pravio bačve, sofre i druge predmete za svakodnevnu upotrebu“, kaže Basara.
Ogorčenost, glavnog junaka pripovetke „Korito“, koji je bio dobrovoljac u ratu, a da mu se to nije dobrim vratilo, Basara je opisao jednim njegovim (Nikolinim) slikovitim monologom:
Da sam imao sreću danas ne bi bio ovde, u pustinji, sa jednim detetom kao sa vrapcem. Već bih kao moji vršnjaci, odmarao u toploj sobi. Kao Jovan, Stojan, Petko. Po ceo dan igraju u kafani cicu-micu. Odu samo na ručak. A kako idu kroz selo! Kako šire noge od jordanluka! Kao da su turski begovi! Njihova su vremena došla! Nisu hteli da pođu na front! Zaradili pare u Americi! Sagradili lepe kuće i sada uživaju. A ti Nikola! Hteo si da se boriš za slobodu, za otadžbinu! Ispalo je da si se borio za lopove. Živi, sad, pasjim životom! I pas bolje živi! Leži sada na slami ispred pojate! A ja… gde sam ja!… Gde je ta pravda… taj bog…“ onda bi opet psovke nailazile kao reka…
Maštom u bekstvo od surove prirode
„Otadžbina“ – koliko li je puta ta reč izgovorena! Koliko li je krvi proliveno u ime te reči i koliko je njih na izdisaju izgovorilo njeno ime? „Otadžbina“ – da li su to samo potoci, polja, planine, jezera, šume, mora i nebo nad njima kao što deca uče u školi ili Otadžbine čine i oni tamo po tim kancelarijama. Pojam te reči „Otadžbina“ u Nikolinom razmišljanju postaje maglovit, pomračen, gubio je smisao i sadržaj… U zbirci pripovedaka „Korito“ akademika Basare su mesto našle i pripovetke „Ječam“, „Stoparac“, „Zavrzan“ i „Karabaško“.
U pripovedanju kao i u skulpturi Basara se vezuje za zavičajno, za dramu siromaštva i podvižništva predaka koji su sudbinu vezali za vrleti Šar-planine, onih koji su iz Amerike dolazili da brane otadžbinu a da im se to nije pozlatilo.
„U Basarinim pripovetkama izlaz iz siromaštva i straha kao i bekstvo od sudbine u surovoj prirodi jeste – mašta. Ona je energija zablude Basarinih junaka koji žive između iluzije i nade. Tom formulom definisana je poetika pripovedanja našeg umetnika. Energiju zablude i život između iluzije i nade junak Jovan pojednostavljuje i doživljava kao život od danas do sutra, što je posledica nemogućnosti da prodre u tajnu nepravde“, rekao je dr Miloš Đorđević u svojoj kritici „Poetika skulpture i poetika pripovedanja“ koju je napisao za Basarinu zbirku pripovedaka „Korito“.
„Dugo nisam mogao da shvatim da internacionalizam poništava svaki ljudski konkretan identitet. Da je nacionalno osećanje jedino i pravo ljudsko obeležje. Da ono čuva razlike i osobenosti. Da samo preko svog sopstvenog nacionalnog iskustva i sadržaja možemo da se uključimo u svetsku univerzalnu ljudsku kulturu. I da bez nacionalnog identiteta, bez nacionalnog duha i karaktera nema ni autentičnog stvaralačkog nadahnuća“, kaže Basara.
I na kraju dodaje da je njegove pripovetke „Korito“ voleo i akademik Esad Mekuli iz Prištine, koji je bio svetski čovek i koji ih je preveo na albanski jezik.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić