Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Selimir Radulović, pesnik: Mitovi su naše besceno blago

O NAGRADI, POEZIJI, KOSOVSKOM MITU…

Selimir Radulović je pesnik, koji je ove godine u Gračanici povodom Vidovdana dobio nagradu „Kondir Kosovke devojke“. Postmoderni tradicionalizam u Radulovićevoj poeziji je pevanje iza zavese savremenog sveta, koji ne zna za uzrastanje bića.

 

Selimir Radulović (1953, Cetinje) objavio je osam pesničkih knjiga među kojima su: Poslednji dani (1986), San o praznini, O tajni rizničara svih suza, Pod kišom suza s Patmosa, O pastiru i kamenu sa sedam očiju; knjige izabranih pesama: Po licu noći, Knjiga očeva, Gde Bogu se nadah, Izveštaj iz zemlje živih, Svetlo iz očeve kolibe (2011) i knjige izabranih i novih pesama: S visa sunčanog, strašnog (1999), Kao mirni i svetli vesnik, Pesma s ostrva siročadi (2010.). Autor je pet antologija i knjige ogleda „Svetlo iz očeve kolibe“ i drugih dela.

selimir radulović

Ove godine, pesnik Selimir Radulović je u Gračanici povodom Vidovdana dobio nagradu „Kondir Kosovke devojke“. Ovde nam govori o nagradi, poeziji, kosovskom mitu…

Posle brojnih značajnih priznanja u ruke Vam je stigla i nagrada „Kondir Kosovke devojke 2017“. Kako gledate na pesničke nagrade?

– Često navodim, povodom nagrada (i nagrađivanja), reči Miloša Crnjanskog da su one kao živi pesak – dok trepnete, progutaju vas. Na drugoj strani, one su i neka vrsta naknadne overe onoga što ste uradili – da niste bacali seme na kamen nerodni, neka vrsta spasonosnog leka za udare i uboje, koje ste primili. Ali, ni tada, nipošto, nije dobro biti u istom redu za vence i nagrade s nadmenim nasrtljivcima, sklonim samoumišljanju i samouzdizanju. Od Pavla, i sveg hora njegovog, naučili smo da je svaka plot trava, odnosno, da je sva slava čovekova kao cvet livadski i da lanci i šibe mogu biti blistaviji od porfira i krune. Kad osvojite neke godine venci i nagrade hitaju ka vama kao pčele na saće. Stoga je neophodno sačuvati odvažnost siromaha i skromnost onoga koji pita. U ikumeni koja je u plamenu moguće je, iz tihe i mirne luke, podsmevati se svim naletima talasa, ako gledate na ono što se ne vidi, a ne na ono što se vidi. Jedan od istočnih otaca, ubeljenih od podviga, Avva Dorotej veli: „ujutru preispituj sebe kako si proveo noć, a uveče kako si proveo dan“. Nagrada „Kondir Kosovke devojke“ ima, naravno, posebno značenje. Istog dana, pre uručenja nagrade, posetio sam Pećku Patrijaršiju i Visoke Dečane tako da je duša bila ispunjena, bez ostatka. I nikada se nisam toliko osećao pesnikom.

Kome i zašto smeta kosovski mit baziran na žrtvenom i moralnom principu?

– Mitovi su naše besceno blago. I ne samo naše. U njima je sva istina sveta. Uostalom, u slučaju Kosova i Metohije polazilo se tačnim da je mit pouzdan, pod pretpostavkom da se razume njegov jezik. Srpski narod je pokazao da dobro poznaje jezik kosovskog mita, iako je, nakon sloma srpske države, 2000. godine, sve urađeno da se izbriše i taj jezik i taj mit. I nije pristao, da upotrebim jednu starozavetnu sliku, da napusti mesto šatora davnog, odnosno, da, kako se to u narodu kaže, napusti mesto rođenja svih nas.

Književna kritika kaže da ste propovednik i psalmopojac. Kakav je za vas izvor – svetootačka pravoslavana-hrišćanska literatura kojoj ste naklonjeni?

– Ja sam, naravno, pesnik, koji je u svoj pesnički svet ugradio iskustva onih koji ništa nemaju, a sve poseduju, tihih sinova zemlje kojih svet nije dostojan. Ali i iskustva antike, i grčke i rimske, kao i iskustva velikih pesničkih epoha, sve do romantizma (Helderlin) i modernog doba (Rilke). Zašto? Pa zato što je ontološka bit pesme ista kao i pre dve hiljade godina. Hoću da kažem da je i ista pozicija Homera i Rilkea – i jedan i drugi su znali da je, zbog jednog jedinog stiha, neophodno videti mnoge gradove, ljude, stvari, suočavati se s iznenadnim odgovorima sveta. I jedan i drugi su znali da je let u pesmu let ka središtu ezoterične supstance koja se diže.

Vaša je poezija okarakterisana i kao postmoderni tradicionalizam. Kakav je to spoj?

– Ovakva označica bi trebalo da znači da su u njoj belodana i iskustva onoga što je, u umetnosti (poeziji), urađeno i onoga što se, danas, u modernom i postmodernom dobu radi. I prošlost i sadašnjost su delovi istovremenog poretka (T. S. Eliot), pa je neophodno živeti ne samo u sadašnjosti, već i u prisutnoj prošlosti. Osvrćući se, unazad, sameravajući sve ono što sam kao pesnik ostvario, moram reći da su mi, dugo vremena, mnoga vrata bila zatvorena, ali da sam imao sreću da su se, u pravom trenutku, otvorila ona koja otvaraju sva druga. To su vrata Onog u čijem je vrtu sve jedinstveno – i miris drveća, i poj ptica i boje zrelih plodova. Više svega – dar svetloizlivanja za sve nas. Sada, makar na tren, pomislim da nisam, krešući, a ne sakateći drevno drvo, ostavio sebe neposvedočena. I da Gospod zna da činim sve što mogu. I kap neznatna, kad dugo kaplje, probija kamen neprobojni. Može se reći ovako – reč je o pevanju iza zavese savremenog sveta, koji ne zna za uzrastanje bića. Uz pomoć Božje slike najbolje se sagledava i razumeva savremeni svet. Pesma je, zapravo, neka vrsta teofanije, jer zrači nezalaznom milošću i pobeđuje svaku žalost.

Kako ste, kao rođeni Cetinjanin, navikli na život u prostranoj vojvođanskoj ravnici?

– Ja sam, doista, bio u milosti Gospoda kada me je iz srpske Sparte uputio ka srpskoj Atini. Osećao sam se kao da sam u veoma važnoj (civilizacijskoj) misiji koja me je, neumitno, vodila do duhovnog i intelektualnog preobražaja. Došavši sa Cetinja, iz sredine u kojoj je bilo teško naći nekog ko ne piše, a još teže nekog ko nije tu, u susedstvu, Njegoša, iz predela neprekoračivi epske prikojase, ja sam se, gotovo preko noći, uključio u književni život s drugačijim junacima i drugačijim temama. Suočio sam se s poezijom velikih evropskih pesnika (Fridrih Helderlin, Tomas Sternz Eliot, Ezra Paund, Rajner Marija Rilke), s eminentnim teorijsko-analitičkim i kritičkim sistemima (Rolan Bart, Nortrop Fraj, Jurij Lotman), s esejističkim vezom Morisa Blanšoa, Gastona Bašlara, Žorža Bataja. Jednom rečju, našao sam se u sasvim drugom svetu, u (dobrodošloj) obećanoj književnoj arkadiji. Sada se, razumljivo, ne bez razloga, pozivam na reči Horhe Luisa Borhesa (iz Alefa), koji veli da se svaka sudbina, makoliko duga i zamršena bila, sastoji od jednog trena. Tad čovek, zauvek, spoznaje ko je.

Na značajnim funkcijama

Selimir Radulović bio je sekretar Pokrajinskog fonda kulture Vojvodine (1990-1992), direktor Kulturnog centra Novog Sada (1992-1997), predsednik Društva književnika Vojvodine (1997-2000), glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Orfeus (2001-2012), direktor Sterijinog pozorja (2012-2014). Sada je upravnik Biblioteke Matice srpske.

Potpredsednik je Udruženja književnika Srbije, član Upravnog odbora Matice srpske i predsednik Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta. Živi u Novom Sadu.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280