Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SA DOBITNICOM „ZLATNOG KRSTA KNEZA LAZARA“

„Tema vaskrsenja me odavno zaokupljuje, to je i zavetna poruka kneza Lazara. Ali za umetničko delo nije dovoljna tema, presudno je kako je ona obrađena“, kaže Zlata Kocić.

 

Na Vidovdanskom pesničkom bdeniju 2017 u Gračanici, uglednoj srpskoj pesnikinji, prevodiocu i esejisti Zlati Kocić pripala je nagrada „Zlatni krst kneza Lazara“ za sveukupno pesničko stvaralaštvo.

zlata kocić

Dobitnica na uručenju nagrade „Zlatni krst kneza Lazara“; Foto: RadioKiM.net

Razgovarali smo sa njom o ovom značajnom priznanju i poeziji koju stvara.

Vi ste posle Desanke Maksimović druga srpska poetesa koja je dobila nagradu „Zlatni krst kneza Lazara“. To je još jedano sveto priznanje Vašem pitkom poetskom govoru?

– „Zlatni krst kneza Lazara“ je ugledno i posebno priznanje. Sa svetog mesta to možemo da kažemo. Dotiče najosetljivije strune u nama i obavezuje u najvišoj meri. Tema vaskrsenja me odavno zaokupljuje, to je i zavetna poruka kneza Lazara. I druga pitanja na koja kao pesnik reagujem, a koja se tiču čoveka uopšte, u današnjim okolnostima nužno se dotiču i sudbine našeg naroda, nasleđa, jezika, naše kulture. Ali za umetničko delo nije dovoljna tema, presudno je kako je ona obrađena. Zato je dragocena procena kolega i vrlo sam zahvalna uvaženom žiriju, Petru Sariću, prof. dr Slobodanu Vladušiću i Žarku Milenkoviću. Tim pre, što cenim njihova ostvarenja. Znači mi i to što su predstavnici različitih generacija.

Kako ste se osećali i kako je proteklo vidvodansko pesničko pričešće ove godine?

– U ovakvim prilikama ne može biti lagodno, brinete da li ćete dostojno odgovoriti besedom, nemoćni ste da bitno pomognete svom narodu koji trpi i strada. Osećala sam odgovornost pred publikom, pred domaćinima, Živojinom Rakočevićem, Žarkom Milenkovićem, jer shvatam da žive i rade u teškim uslovima, a ulažu toliko napora, truda, volje i snage, da je to ravno podvižništvu. Ali emaniranje samoga Hrama, kao i atmosfera puna razumevanja i topline, pomogli su da sve protekne dobro. Smetnje se prevaziđu i zaborave, ostane dirnutost zajedništvom u dobru. Sadržaj večeri bio je dobro uklopljen. Dragoceno je učešće Simfonijskog orkestra RTS-a, s ozarenim Bojanom Suđićem. Odgovarajuća muzička dela oduševila su brojnu publiku, pesnici bi dodali i „pažljivu“, kakva se ne može stvoriti za jedan dan nego se dugo oblikuje.

Gračanica ostavlja poseban utisak, naročito danas?

– Gračanica u meni pobuđuje umiljenije. Pre dosta godina, na jutrenju, pojanje monahinja mi je tako ispunilo dušu da sam se jedva uzdržavala da ne zapevam. A posle, u putu, jednako mislim kako im se lako liju glasovi, u pet ujutru, a mi se na horskoj probi i u pet po podne dugo raspevavamo i nemamo tu lakoću. I odjednom osetim da ima u grlu mestašce koje mi omogućava lako izlivanje glasa. Prenela sam to iskustvo svom horskom društvu. A kasnije, povezujući ga s pesmom „Obretenije glave kneza Lazara“ („Ode glava preko polja sama,/Sveta glava do svetoga tela,/ Pripoji se kako što j’ i bila.»), a već pod pevanjem podrazumevajući i stihovanje, pomisliću: Da, mi svi pevamo iz Lazarevog zaceljenog grla. Tako ću i zapisati, u Lazarevim lestvama: »Učenik kraj odra da li rida? Ili peva kao i pre/ grlom prerezanim, Lazarevim».

U Vašoj poeziji se ukrštaju mitsko i narodno s tradicionalnim i avangradom. I na taj način stvarate moderno?

– Ogromni vremenski raspon u Bibliji, drevnost sa jedne, i budućnost (Otkrivenje Jovanovo) sa druge strane, možda nam, a da nismo svesni, da i taj «model». I inače, u svemu osećam povezanost, uprkos opštem današnjem rasparčavanju. Prepoznatljiva mi je sličnost mikro i makrokosmosa, barem predstava o njima, bliska mi je povezanost mislima, osećam se i česticom i delom celine, u umetnosti otkrivam tačke dozivanja udaljenih perioda. Možda je u tome odgovor.

Kako doživljavate pokušaje da se srpske pravoslavne svetinje preimenuju u „kosovke spomenike kulture“?

– Za mene je to, naravno, perfidno, surovo nasilje, kao da na silu mumificirate živog čoveka. Ali, kako narod kaže, sila Boga ne moli, zato, kad bih imala neku moć, svima kojima je do pravoslavnih svetinja stalo, poručila bih: okupljajte se u hramovima, molite se u svom domu i gde god da ste, i po dogovoru, istovremeno, ma i na različitim krajevima sveta, prosto zahvaljujte Bogu što su te svetinje žive i što će uvek biti žive. Ovakva zajednička zahvalnost je više no što mislimo da možemo učiniti, po principu «kvantnog skoka» i prema modernoj fizici, a Gospod već čini svoje.

Biografija

Zlata Kocić je rođena u Željevu kod Svrljiga. Od 1971. godine do danas, objavljuje poeziju, poetsku prozu, dramske poetske tekstove, studije o domaćoj i inostranoj poeziji i prozi, prevodi s ruskog i na ruski jezik. Kao pesnik i prevodilac zastupljena u domaćim i stranim zbornicima i antologijama. Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, bugarski, kineski, jermenski, nemački, rumunski jezik.

Zlata Kocić je dobitnica brojnih značajnih nagrada, među kojima su: Nagrada Rade Drainac, Zmajeva nagrada, Žička hrisovulja, Nolitova nagrada, Nagrada FEDOR za poetsko-dramski tekst, Nagrada Jefimijin vez, Disova nagrada.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: