POUČNA PRIČA
Da Bog brine o svima, svakom čoveku bez obzira na to da li u njega veruje ili ne, poučava nas sledeća zanimljiva legenda o jednome koji nije poverovao u sveštenikovu besedu da Bog ne zaboravlja nikada nikog, čak i onda kada se u to posumnja.
Jedan prota govorio je u svojoj crkvi propoved o tome da se Bog brine o svima i da ljudi treba da se uzdaju u njega. Nekakav radnik saslušavši propoved, dođe protinoj kući i reče mu:
„Oče proto, sada sam bio u crkvi i saslušao vašu reč. Vi ste govorili da se Bog brine za sve ljude, ali ja u to ne verujem“.
„Kako to, šta govoriš čoveče?“, uzviknu sveštenik, na šta mu radnik odgovori:
„Tako, oče proto, jer meni Bog nikad nije pomogao. Vi dobro znate i mene i moju porodicu: mi smo ljudi pošteni, radimo dan i noć, nikome ništa ružno ne činimo, pa opet od Boga ništa. I sasvim ništa. Uvek smo trpeli strašnu oskudicu, a i sada smo u velikoj, veoma velikoj bedi, jer sam se zadužio i taj dug platiti ne mogu. Svi moji srodnici i prijatelji na koje sam se obraćao, ne mogu mi pomoći, jer su i sami siromasi. A od Boga, pomoći nema i nema. Šta da radim? Ništa drugo do da sebi život oduzmem.“
„A šta će biti sa tvojom ženom i decom i kome ćeš ih ostaviti? Jesi li mislio na to?“, upita ga sveštenik, a radnik se zamisli, jer je veoma voleo svoju porodicu.
„Ali, oče proto, ja ne mogu živeti, jer ako dug ne platim svi će me smatrati za nepoštena čoveka i ja nikome ne smem u oči pogledati i to će biti nesreća za moju porodicu. A kad mene nestane sažaliće se neko i staraće se o njima.“
„Reci mi, prijatelju moj“, reče sveštenik, „kako si sa tako rđavom mišlju mogao doći u crkvu?“
„To je sasvim slučajno. Prošao sam pored crkve, pa sam video da u nju ulazi mnogo naroda, upitao sam nekoga, radi čega to čine i on mi odgovori da dolaze slušati Vas, pa i ja uđoh zajedno sa drugima i saslušah vašu reč do kraja. Dobro ste govorili, ali s pogledom na moje bezizlazno stanje, nisam se mogao ubediti da se Bog uopšte brine za sve ljude“, odgovori radnik.
Sveštenik mu na to reče:
„Slušaj, ti si se poneo nadom, da sebi život oduzmeš, pa si u crkvu svratio, pa si iz crkve i meni došao i ispričao o svom teškom položaju. I zar ti, brate, ne vidiš da se Bog stara o tebi? Zar u tome ne vidiš Božji promisao, koji te je k meni doveo?“
„Sve je tako, oče proto“, reče radnik zamišljeno, „ali kakva je vajda od toga, kad novaca nemam da dug isplatim, a to je za mene najveća nedaća, jer ću biti osramoćen na zauvek“.
I sveštenik vide da je nevolja ovog čoveka doista velika i da mu je pomoć odmah potrebna.
„Prijatelju moj“, reče mu sveštenik, „znam te kao časna čoveka i verujem svemu što govoriš, reci mi koliki je dug tvoj, jer iako sam i sam siromah pomoći ću ti koliko mogu“.
„Vi ćete me, oče proto, spasti ako mi date šes’et dinara“, odgovori radnik.
I sveštenik izvadi iz stola rečenu sumu, pa reče radniku:
„Ovo nisu moji novci. Jedna gospođa poslala mi je priličnu sumu da bih mogao pomoći siromašne, a čestite ljude. I neke sam već pomagao, a danas je Bog tebe poslao k meni. Uzmi ovu pomoć i reci: „Bogu hvala“, pa od danas veruj da Bog o svima brine i ne zaboravlja nikog, pa ni tebe nije zaboravio“.