Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SERŽANT GRIGORIJE

Ovo je jedna neobična priča u kojoj je glavni junak seržant Grigorije, a koja govori o tome kako je u ratu 1941-1945. godine sveta Bogorodica spasila grupu Crve­noarmejaca. Događaj je istinit.

 

Krajem meseca aprila i početkom maja 1962. godine boravio sam u Moskvi. To je bilo vreme prvomajskih, ali i uskršnjih praznika. Imao sam priliku da uživo posmatram prvomajsku paradu i druge svečanosti, ali se zbog tadašnjeg odnosa prema religiji u Sovjetskom savezu, nisam nadao da ću istovremeno doživeti nešto posebno u vezi sa uskršnjim praznicima.

seržant grigorije

Ipak, desilo se. Prvo iznađenje je bilo kada sam primetio da na Uskrs portirke u hotelu daruju jedna drugu obojenim jajima i kada sam u prozorima nekih stambenih zgrada primetio gnezda u kojima su bile figure zečića i obojena uskršnja jaja.

Ipak, najveće iznenađenje me je čekalo u podzemnoj železnici, gde sam u vagonu punom putnika sreo i pukim slučajem lično upoznao jednog Rusa. Grigorije, tako reče da mu je ime. Ne sećam se tačno kako smo stupili u razgovor. Po govoru je primetio da nisam Rus i ja sam mu rekao da sam Jugosloven. Odmah je pitao: „Kak tvaja religija?“ (koje si vere?). Otprilike tako nekako, jer se tačno ne sećam. Rekao sam da sam pravoslavac i to ga je veoma oduševilo.

U školi sam učio malo ruski, ali moje znanje je bilo nedovoljno za dobro sporazumevanje. Ipak nam to nije smetalo da nastavimo razgovor koji je tekao mešavinom ruskog i srpskog jezika i na svu sreću, dobro smo se razumeli.

Pitao me je kuda idem. Odgovorio sam da imam nameru da malo prošetam i razgledam moskovske ulice. On meni odgovori da ide na „Pjatnickoje groblje“ da obiđe očev grob i pozva me da idem sa njim. Malo iz znatiželje, a više što mi je bilo neugodno da odbijem njegov poziv, krenem sa njim i odem do groblja gde je bio sahranjen njegov otac.

Bio je Uskrs, pored ostalog i dan kada rodbina obilazi grobove svojih najmilijih. Na groblju nije bilo velikih spomenika, već uglavnom skromni krstovi načinjeni od željeznih cevi. Pokraj nekih grobova bile su naslonjene i nadgrobne „piramide“ sa crvenim zvezdama petokrakama umesto znaka krsta. Grigorije mi reče da je to sve rodbina povadila i zamenila krstovima.

Svi grobovi su bili uređeni, očišćeni od trave i prekriveni nekim mrvicama. Grigorije mi reče da su to mrvice uskršnjih kolača, namenjene ptičicama u čijem vidu dolaze duše pokojnika. Ptičice će doći i pojesti prosute mrvice i tako će duše pokojnika znati da nisu zaboravljene.

Kad smo došli do groba Grigorijevog oca, on se počeo krstiti na ruski način, tako što se ne prekrsti jednom ili dva tri puta, kao što je to kod nas običaj, već kad počne da se krsti, to čini brzo odjednom bar desetak puta. Ja sam stajao i gledao, dok me Grigorije nije oštro upitao da li sam ja pravoslavni, a ako jesam zašto se i ja ne prekstim. Tako i ja, ugledajući se ne Grigorija počnem da se krstim kao i on.

Dok smo još bili kod groba, upitao sam ga od čega je umro njegov otac? Odgovor je bio: „Od goloda vo vremja vojni!“ (Od gladi za vreme rata!). Pritom je počeo da plače i ja nikad nisam video tako obilnu reku suza koje su mu se slivale niz obraze. To je zaista bio jako žalostan prizor koji čoveka ne može ostaviti ravnodušnim.

Kad smo se vraćali sa groblja pričao mi je o svom učešću u ratu, o tome kako je bio u grupi ruskih vojnika koji su se sreli sa Amerikancima na reci Elbi. Otkopčao je svoj kaput i pokazao mi preko dvadeset odlikovanja i raznih medalja prikačenih u četiri reda sa unutrašnje strane kaputa, Pokazujući odlikovanja reče da on nije komunista i da su sva odličja dobijena samo za hrabrost. Pored sovjetskih bilo je i stranih odlikovanja, među njima i jedno američko.

Istovremeno sam primetio da na vratu ima tanki zlatni lančić sa priveskom od belog porcelana na kojem je bio lik majke Bogorodice. Upitam šta je to i on mi reče da mu je to darovala jedna stara Nemica.

Zatim je počeo da priča o jednom zaista čudnom događaju koji se desio u toku ratnog vihora. Bila je hladna zimska noć i svuda okolo visok sneg. Od jake zime pucalo je drveće, a Grigorije koji je imao čin seržanta (vodnika) sa svojih desetak vojnika sa svih strana bio je opkoljen neprijateljem. Izgledalo je da im nema spasa, ili će izginuti ili pasti u ropstvo.

Ali i u trenucima najvećeg očaja Grigorije nije klonuo duhom. Tihom, jedva čujnom molitvom prizivao je Majku božiju da ih izbavi iz nevolje, a onda iznenada desilo se čudo. Grigorije je odjednom ugledao blešteće plavo svetlo i u sred toga svetla ukazao mu se lik žene u belom. Bila je to sveta Bogorodica. Videvši taj prizor Grigorije je pao na kolena i počeo da se krsti.

Onda mu je žena u belom rekla:

„Ja sam Bogorodica, znam da si pravi vernik i ja ću tebe i tvoje drugove spasiti. Ustani i kreni za mnom, ne osvrći se, ne gledaj nikud osim putem kojim ja idem i bićeš spašen.“

Tako je i bilo. Grigorije je vođen Bogorodicom sa svojim drugovima prošao između Nemaca koji ih nisu primetili i tako se izbavio iz nemačkog okruženja. Eto to je jedna istinita priča iz velikog rata, u kojem je Bogorodica spasila grupu Crvenoarmejaca i on smatra da nije slučajno ona stara, nemoćna Nemica, kojoj je spasao život, njemu poklonila lančić sa priveskom i Bogorodičinim likom.

Znaš – reče mi Grigorije, ona germanska babuška (nemačka baba) ležala je ranjena na sred ulice i očajničkim glasom nešto vikala (dozivala u pomoć!). Okolo su fijukali metci i geleri od granata. Bilo je jako opasno doći do nje, ali se u jednom trenu setim Bogorodice koja me je spasila, u glavi mi se prikaže njen lik i sve mi govori: „Grigorije nemoj zaboraviti kako sam ja spasila tebe i tvoje borce, idi i pomozi toj ženi! Ništa se ne boj, jer ću te ja štititi.“

I Grigorije je u jednom skoku došao do starice, uzeo je u ruke i odneo na sigurno mesto, gde joj je previo ranu i dao vode iz svoje čuturice. Žena je nešto pričala, ali Grigorije nije znao nemački i nije ništa razumeo. Onda mu je palo na pamet da se prekrsti. Kada je to videla, starica je sa svog vrata skinula ogrlicu sa medaljonom, poljubila lik Bogorodice, dala Grigoriju i rukom pokazala da stavi na svoj vrat. Od tog časa Grigorije nosi taj privesak za kojeg kaže da ga štiti od svakog zla i da se nipošto ne bi rastao od njega.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: