JUTRO U ZAVIČAJU
Dok sam za snovima jurio po svetu,
budan sam sanjao jutra u zavičaju,
i u mašti slušao poj ptica u letu,
koje mi krv u venama zatalasaju.
Teške misli noću su me davile.
U tami želje jače postadoše,
pa stege koje su me sputavale,
pred jakom voljom popucaše.
Zar da propustim prolećna jutra?
kada se sa izlaskom sunca vidi
Srem, i polja tek klasalog žita,
a miris lipe najavljuje dolazak leta.
Duša mi se tada sa ravnicom spaja,
a milina struji celim mojim telom,
i utapa u zvuke zvona koje se ujutro
sa male crkve u mom selu oglašava.
Pa se pitam, šta čoveku treba više,
od osvita jutra u svom rodnom kraju?
Zar srce može poželeti nešto lepše?
Kad se srećno budi u svom zavičaju.