O PRAVOSLAVNOJ SVETINJI

Manastir Sveta Trojica kraj Pljevalja veliko je pravoslavno svetilište, u kojem centralno mesto zauzima ćivot Svetog Save. Ispod ove svete relikvije provlače se bolesni kako bi ozdravili, a manastir poštuju i pravoslavni i islamski vernici, jer su se za skoro 500 godina u njemu dogodila čudesna isceljenja.

 

Manastir Sveta Trojica, koji se nalazi na kilometar i po severno od Pljevalja, prvi put se pominje 1537. godine u jednom zapisu jeromonaha Save, prvog poznatog trojičkog prepisivača. Sagrađen je, najverovatnije, na ostacima starijeg manastira iz nemanjićkog perioda.

manastir sveta trojica

Prvi ktitor bio je jeromonah Visarion (Vasilije), sa bratom mu Savom i sinom arhijerejom Nikiforom. Oni su, najverovatnije, u početnim godinama četvrte decenije 16. veka, najkasnije 1573. godine, sagradili crkvu, to jest naos i oltarski prostor. Priprata je sagrađena oko pola veka kasnije, a njeni ktitori bili su monah Georgije, sa sinom jeromonahom Ananijem i sinovcem spahijom Vojinom, što potvrđuju ktitorski portreti na zapadnom zidu. Manastir je živopisan krajem 16. veka, a oslikao ga je pop Strahinja iz Budimlja, ugledni živopisac, koji je ukrasio više srpskih crkava i manastira.

Tokom 16, 17 i 18. veka manastir Sveta Trojica bio je vrlo značajan prepisivački i književni centar. Tu je nastalo više desetina rukopisanih knjiga. Najznačajniji prepisivač bio je Gavrilo Trojičanin, rodom od Šćepan polja. Njegova dela su čuveni prepisi “Šestodneva” Jovana egzarha i “Hrišćanske topografije” Kozme Indikoplova, zatim nastavak čuvenog “Vrhobrezničkog hronografa” (letopisa), koji se danas čuva u Pragu, više psaltira i još nekoliko značajnih knjiga. Istovremeno, u Svetoj Trojici radio je i znameniti zograf Andrija Raičević, čije izuzetne minijature krase pomenute rukopise. Raičeviću se pripisuje i nekoliko vrednih ikona nastalih polovinom 17. veka. U manastirskoj biblioteci se čuvaju i vrlo vredne knjige na pergamentu i papiru iz 12. i 14. veka, kao i poznati korekturni tabaci Mileševske štamparije iz 1557. godine. Čuvaju se i 824 turska dokumenta, koji se odnose na sam manastir ili na njegova brojna imanja.

Današnji izgled manastir ima od 18. veka, pošto je do tada više puta obnavljan i dograđivan. Riznica manastira Svete Trojice poseduje više od 1.700 predmeta i po bogatstvu je treća u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Ćivot Svetog Save i legende o njegovom nastanku

U Svetoj Trojici u Pljevljima i dalje se nalazi, kako se veruje, ćivot Svetog Save. Ne zna se kako je on i kada donesen u ovaj manastir, o tome se samo pripoveda u legendama. Poznate su dve legende.

Prema jednoj, ćivot Svetog Save, kad su se kaluđeri razbežali u doba Velike seobe, iz Mileševe su odneli muslimani iz porodice Kapičić, rodom iz obližnjeg Hisardžika. U njemu su čuvali voće! Kad je to saznao jedan kaluđer iz Svete Trojice, zbližno se s njima, očigledno u nameri da izbavi svetinju. Jednom ih je dobro ugostio u manastiru i još ih darivao osedlanim konjem. Kad im je nešto kasnije došao u goste, upitaše ga kakav poklon želi, a on, kao da je to i očekivao, odmah zatraži ćivot. Kapičići, držeći očigledno do svog ugleda, poklone mu ga i tako se ova svetinja našla u pljevaljskom manastiru.

Unekoliko drugačiju verziju ove legende ispričala je monahinja Marina, koja je u pljevaljskom manastiru boravila četrdeset godina. Prema njenom kazivanju, u manastir je jednog dana došao neki Turčin i kod igumana doveo svoju kćer, koja se bila zgranula, jer je čuo da duhovnik može da pomogne devojci. Posle molitve devojci je zaista bilo bolje. A Turčin na poklon beše doneo jabuke, koje su, iako je zima bila na izmaku, izgledale kao da su tek ubrane. Iguman je pitao otkud mu takve jabuke, a Turčin je odgovorio da ih čuva u bajunu (kovčegu) jednog srpskog svetitelja. Kad je iguman kasnije otišao u goste kod Turčina i video kovčeg, odmah je shvatio da je reč o svetinji. Zatim mu je ponudio da se menjaju: za kovčeg je davao svog najboljeg ata, a imao je dobre konje. Turčin je, pošto je veoma voleo konje, pristao i tako su Srbi povratili svoju veliku svetinju.

Ćivot je veličine 1,77 x 0,41 metara i nalazi se na postolju ispred prestonih ikona Hrista i Svete Trojice. Svetinju poštuju i pravoslavni hrišćani i muslimani. Tražeći leka, oni se i danas, kao nekad, provlače ispod ćivota. Dogodila su se u ovom manastiru mnoga čudesna isceljenja. Ispod ćivota se provlače ne samo oboleli već i oni koji žele da se zaštite od bolesti i nesreće.

U Svetoj Trojici se čuva još nekoliko velikih svetinja: stopalo Svete Tekle, deo moštiju Svetih Kozme i Damjana, okamenjeni ugrušak krvi svetih četrdeset sevastijskih mučenika i mošti sveštenomučenika arhimandrita Serafima Džarića. A posebno se poštuje pozlaćeni krst u koji su ugrađene čestice Časnog krsta. Ovu svetinju narod celiva na Krstovdan. Veoma je poštovana i ikona Darohranilica iz 16. veka, dar ruskog cara ovom manastiru.

Iz knjige “Svetilišta i nadališta”, autor: Novo Tomić