Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Šta je radio Vojvoda Stepa Stepanović nakon rata

 

VOJVODA STEPA, POSLE RATA

Šta je radio Vojvoda Stepa Stepanović nakon I Svetskog rata i zašto se povukao iz jeavnog života

 

Prvo 1924-te, pa onda i 1926. godine pojavio se predlog (sa najvišeg mesta) da se na vlast u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u ulozi predsednika vlade, dovede vojvoda Stepa Stepanović.

Na srpsku žalost, ovaj predlog se nije ostvario. I to, pre svega, zbog toga što se stari i zaslužni srpski vojskovođa (inače, rođeni Beograđanin), razočaran posleratnim događanjima, povukao iz javnog života i nije napuštao svoju kuću u Čačku (bila je to, u stvari, kuća njegovog tasta).

Politiku je prezreo kada je video šta se dogodilo nakon prvog decembra 1918. godine, zgađen poltikantstvom, pohlepom i bezdušnošću nove političke klase u prestonici i Parlamentu. I nije više hteo da učestvuje ni u kakvim kombinacijama, ma od koga poticao predlog i ma šta mu se nudilo.

Vojvoda Stepa Stepanović
Vojvoda Stepa Stepanović

Njemu je sve bilo jasno i shvatio je kuda srlja nova država i koliko je tragičan i neispravljiv kurs potcenjivačke politike režima prema narodu koji je podneo onolike žrtve u Velikom ratu, a za nagradu izgubio i ona prava koja je imao pre 1914-te.

Zbog svega toga nije pristajao ni da se pojavljuje na patriotskim jubilejima i državnim svečanostima, ne želeći da izigrava ukras i maskotu nekim novim gospodarima njegove izdane i ponižene Otadžbine.

Običavao je da, posle penzionisanja, šeta obalom Zapadne Morave u običnoj vojničkoj uniformi, bez kitnjastih epoleta i brojnih odlikovanja. I nikom nije otpozdravljao na pozdrave, nem i dalek od svih praznih priča, kao da je i time hteo da kaže da to nije više njegova zemlja, ona u kojoj je komandovao legendarnom Drugom armijom, za koju je osvojio Jedrene, pobedio u Cerskoj bici i prvi od svih oficira srpske vojske u Prvom svetskom ratu dobio čin đeneralštabnog vojvode (koje je do tada nosio samo Radomir Putnik, dobijen u Balkanskim ratovima)…

Bio je i doživotno počasni predsednik rodoljubive, svesrpske ”Narodne odbrane” i pravi čovek-institucija, kao reprezentativni predstavnik srpstva i živi simbol srpske ideje.

Uskoro će odjeknuti Račićevi hici u Skupštini, pa će, nakon toga, biti proglašena unitarna Kraljevina Jugoslavija i uvedena ”Vidovdanska diktatura” (što je svojevrstan apsurd, jer će jedan od prvih aktova te kralj Aleksandrove diktature biti upravo – ukidanje Vidovdana kao državnog praznika, da se ne bi ljutila naša hrvatsko-slovenačka razbraća).

Stvaranje Kraljevine Jugoslavije (u oktobru 1929-te) vojvoda Stepa nije dočekao.

Umro je pre toga, u proleće iste godine, u Čačku.

Mesto za svoj grob je sam izabrao, po sopstvenom nacrtu, na prirodnoj osmatračnici (najuzdignutijem mestu) čačanskog groblja, a od svoje penzije je uštedeo za troškove sahrane.

Sam je izabrao (običnu ”pohodnu”) uniformu u kojoj će biti položen u kovčeg, zahtevajući da se na njegov odar postavi ona sablja koju je dobio na dar (1898, kao đeneralštabni potpukovnik) od svojih oficira, kao komandant Šestog puka.

Na sahrani su služili patrijarh Dimitrije i vojvodin rođeni brat, vladika žički Jefrem Bojović (moskovski đak, učeni episkop i profesor bogoslovije, naslednik Nikolaja Velimirovića na ovom duhovnom položaju), a oko lafeta sa kovčegom se tiskala nepregledna masa Stepinih bivših saboraca i poštovalaca…

Vojvoda Stepa je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, iz dna duše prezirući ”luksuzni život” (smatrao ga je nižim oblikom ljudskog postojanja) i nije se obazirao na ljudske pohvale i pokude, znajući koliko su krhke i trošne.

Verovao je samo u Božiju pravdu i to da će ”svako dobiti po zasluzi”.

Pričešćivao se redovno i zajedno sa svojim vojnicima i oficirima se molio Bogu, pod šatorom i u crkvi, čuvenim rečima:

Čuvaj, Bože, moje vojnike, sinove Srbije, a neprijatelja, koji hoće da otme ono što si nam Ti dao, nagnaj u bekstvo…

Kada čujemo ovakve reči i žive, istinite primere iz jednog tako celovitog, iz jednog komada kao isklesanog života našeg slavnog i uzornog pretka, teško nam je da poverujemo da su, nekada, po srpskoj zemlji zaista hodali, marširali, molili se i borili ovakvi div-junaci i danas apsolutno nepostojeće moralne, ljudske gromade poput vojvode Stepe Stepanovića.

Ta neverica je cena svega onog što smo propustili da odbranimo i zasejemo posle junačkog osvajanja Kajmakčalana i neustrašivog proboja Solunskog fronta.

P. S. 

Vojvodine omiljene izreke su bile:

”Mnogo smo grešili i zato nas je Bog kaznio!” (tokom povlačenja u Valoni),

”Gde svi ostali, tu i moja porodica” (ništa nije hteo da učini da na ma kakav način pomogne svojim najbližima tokom povlačenja iz Srbije preko albanskih planina),

”Ne tražim ni da me hvalite, ni da me kudite”,

”Kome treba Panteon, neka se u njemu sahranjuje. Ja sam skroman čovek. Hoću ovde da se sahranim” (komentar povodom čuđenja vojvodinog zeta – lekara, potpukovnika Dragomirovića – zbog nedovoljno reprezentativne grobnice koju je Stepa Stepanović sebi namenio),

”Treba biti skroman i čuvati državnu kasu više nego svoju” (savet poručniku iz komande u Kragujevcu, posle rata),

Nema ”nemoguće”!”, bio je komandni moto vojvode Stepe u ratu (u šta su se uverili, na licu mesta, mnogi oficiri Druge armije, tokom najžešćih bojeva Velikog rata),

„Iz naroda sam ponikao; on me je načinio ovim što sam; moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg dana“ (u jednom od retkih intervjua koje je vojvoda Stepa Stepanović dao tokom svog života),

Izgubljena Otadžbina – uvek je Otadžbina. Pregaženo carstvo – uvek je carstvo. 

Iako je Otadžbina izgubljena – ona je još živa u duši narodnoj. 

I dok u srcu gori vera u sebe, vera u obnovu snage, u moralno zdravlje naroda, u njegov veliki stvaralački čin – dotle Otadžbina postoji!”,

”Neka mu Bog plati!” (kad god bi mu neko uradio nešto nepravedno ili ga oklevetao, lažno optužio…).

P. P. S. 

”Seljačko-demokratska (hrvatska) koalicija” (Stjepana Radića i Svetozara Pribićevića) je, iz bunta protiv srpskih (tačnije: srbijanskih) političkih stranaka, predlagala nešto formalno slično, ali suštinski potpuno različito od ovog sa vojvodom Stepanovićem. Naime, 1927. godine su predložili kralju Aleksandru Karađorđeviću da oformi ”vanparlamentarnu vladu” i poveri je (kao premijeru) jednom generalu od njegovog poverenja.

Predlog je pao na dvoru bliskog, armijskog generala Stevana Hadžića, nekadašnjeg komandanta Prve srpske dobrovoljačke divizije (formirane u Rusiji, pretežno od austrougarskih dobrovoljaca), višestrukog ministra vojnog (u deset različitih vlada od 1919. do 1931), ali su taj predlog odbili i radikali (Velja Vukićević) i demokrate (Ljuba Davidović) i ”zagrebački plan” je tako propao.

 

Dragoslav Bokan

FB profil autora

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter