O-SMEH
Iščekivalo se da ona dođe k njima i tako bez potere bude uhvaćena, čekalo se na njen dolazak, takva je najzad doneta odluka, jer sam đavo ne zna kud bi ih ta nasmejanica u svom bežanju odvela. Iščekivalo se, već više niko i ne zna koliko, kad stala su na sve strane da svrbe pitanja: Gde je?
Sanjam i stvarno je, mada san ne uzmiče i budnost nije njegova suprotnost već stvarnost, sanjam, vidim osmeh, usnen i mek, osmeh koji ne otkriva zube mada mu težnja nije u prikrivanju zluradosti ili tajanstvenoj igri nadmene ćudi, već u nekoj teško pojmljivoj blagosti, sanjam i stvarno je, sanjam nju, sanjam njene usne i obraze na kojima zveči osmeh, sanjam, njene su usne sličnog, sasvim sličnog oblika srca kao i moje, a ipak nisu moje, nisu moje, sanjam, ja tobože stvarna nju tobože nestvarnu koja se smeje, iz noći u noć u mom snu, sanjam, dočekuje me isti zvuk istih zgusnutih reči, uvek na početku
– Čaralica, bajalica, opijačica, hokuspokusnica, pakosnica
– miroglodačica, dušootimačica, krvožderačica, košmaroraznosačica,
– ćutljivica, lutalica, pametnica, zanosnica, ponosnica, lepotica
Kada bi se prislonilo uvo na usta ponekog od uzvikivača, sigurno da bi se mogle čuti sve te reči vrele od krvi, kad bi se prišlo sasvim blizu, mogle bi se čuti još i mnoge druge bez sumnje, ali ovako, uzvikivane u jarosnoj gomili sve većeg uzbuđenja, postaju tek smeša nekog nakaradnog višeglasja, a vazduhom koji već raznosi plamen upravo paljene lomače, odjekuje tek neko komešajuće i začudo, sasvim ritmično „ca“ „ca“ „ca“. Podne je već sasvim blizu, dan se razgoreva zajedno sa vatrom što gori tu nedaleko nad pristavljenom lomačom. Juče, u isto to vreme, prošla je istim tim trgom, praćena stisnutim škrgutom zuba koji se poput prljave kiše cedio blatnjavim vazduhom. Dan ranije, hodajući bosim stopalima zapletenim u krajeve svojih, na sve strane sveta ispruženih kovrdža, prošla je istim tim trgom u isto to vreme, prvi put. Danas, u ovo vreme isto, proći će ista, laka kao da pleše, proći će najzad konačno. Devojka s osmehom.
Zašto i kako, ko je, šta je, odakle je ona, to zapravo niko od načičkane gomile ne zna baš tačno, ali se pouzdano zna da je za što šta kriva i odgovorna. Elem, za ta dva dana, koliko je tu među njima, već svašta je viđeno i svašta ispričano. Jedni tvrde da su je videli kako na ponoćnom nebu od pune mesečine leti kao kakva fantazmagorična noćna leptirica i varošicu zasipa bunilom i nerazumnim željama, drugi tvrde da su joj ruke samo danju iste kao u svih i da tama sa njih guli tu lažnu ljudsku kožu pod kojom ostaje samo jedna izvitoperena kost za bockanje srdaca najmlađe dece, svoju priču potkrepljujući iznenadnom smrću dvoje varških mališana baš u prethodna dva dana, treći tvrde da je ona zapravo pljunuta strina, baba, tetka, strininebabatetke, neke, baš one koja se bavila kojekakvim vračarijama i zloslutnim radnjama i kao takva i skončala tu negde, psima rastrgnuta, tokom jedne hajke na divljač, te da je dakle ova mlada došljakinja, baš njena i ničija nemirna duša, ustala iz mrtvih, došla da za sebe traži osvetu. Četvrti tvrde četvrto, peti peto, svi tvrde i znaju, svojim očima videli sve, ušima svojim čuli, kletvama svojim zakunuti, elem, kriva je, kriva kao deset pravih, kriva je, a baš i da nije, bože moj, jednom bi postala, tako tvrde jedanaesti, a svi se od prvog do poslednjeg, svi se slažu da su videli jedno – da su videli osmeh, i to je dakle dovoljno, makar sve ostalo i ne bilo baš tako kako se priča i kako se tvrdi. Naime, od časa kako je kročila u njihovu musavu varoš ona još ni jednom, a bar da je to neko video , sa lica svoga izbrisala nije taj maleni osmeh nikom poznate blagosti.
I tako je, treći dan još pre no je osvanuo, bilo sasvim jasno da se nema vremena dalje čekati u nadi eventualnog dokučivanja njenih tačnih namera, da se mora hitro i žustro delati i da je sad, dok se još može, jer se ne zna šta sve zapravo može biti, da je dakle treba po svaku cenu uhvatiti, da je treba zgrabiti, a potom odmah živu do praha i pepela na lomači spaliti. Zaključeno je to bez dvoumljenja i sa dosta nestrpljenja još oko ponoći trećeg dana na pomolu, samo što se tad nikome nije milelo da pođe put šume na obronku varoši u kojoj je noćivala njihova lovina, jer šuma je šumela i senke su njene bacale nestvarne oblike široko u krug još i pre njenog dolaska, šuma je bila već sama po sebi izvor užasa, strepnji i straha. Čekala se, dakle svetlost dana. A onda, kad se noć stala da povlači iza oblaka vidnih i sunčanih, naoružana vaškama i svakojakim vragovima od batina, obruč od svojih nepranih tela, stvorila je ustreptala duša varoška. Trgom se raširila neprijatna tišina i strašna napregnutost nerava.
Iščekivalo se da ona dođe k njima i tako bez potere bude uhvaćena, čekalo se na njen dolazak, takva je najzad doneta odluka, jer sam đavo ne zna kud bi ih ta nasmejanica u svom bežanju odvela. Iščekivalo se, već više niko i ne zna koliko, kad stala su na sve strane da svrbe pitanja: Gde je? Da li je pošla ka njima? Da li se približava? Da li je to ona ili opet samo titraj drveća na ivici puta? Zašto je nema? Da nije nešto od njihovog plana nekako doznala? Šta ako ih lebdeći nevidljiva sve vreme iz visina promatra i svakoga se časa sprema da na njih izruči bujicu nečega? Šta ako je svojim vradžbinama u savezništvo dozvala neka, ko zna kakva čudovišta? Možda je pobegla? Možda bi to sad bilo i najbolje, kad je već stvar ovako zategnuta? Pitanja umnožena, nabujala, od straha i strepnje, od nespokoja. Ipak najzad, njena bosa stopala stadoše na kaldrmisanu stazu što vodiše u zagrljaj mase i objaviše suptilno, početak svršetka.
A potom, zaigralo se sve u ritmu nepredviđeno brzom i tako jednostavnom. Skočivši na nju sa sviju strana, ni ne shvatiše da svome hvatanju, ona ni za jednu baš stopu zapravo neće uzmicati videše samo jedno – opet onaj isti, njen blagi osmeh kako prkosi na ivici usana. Tad im prekipe. Svima. I onim u zadnjim redovima koji nisu ništa ni videli, već su samo u isti mah saglašavali sa očevicima. I glavešinama, dobro čuvanim najvećim glavama varoških idiota. Prekipe i onima koji su imali tu priliku da joj svojim rukama kidaju odeću i čupaju kosu, a najviše je kipelo onima koji su bili najbliži da vide, a ipak isuviše daleko od mogućnosti učestvovanja. A ona se još uvek smešila, smešila, spokojno i smelo, baš kao da je ta gomila sa svih strana cvećem obasipa, milozvučnim usklicima divljenja, baš kao da je na rukama svojim nose i teškim kosama otiru nešto malo pređenog puta sa njenih savršenih stopala, baš kao da je za njih tu sad otelotvorena u jedno od mitskih božanstava i pretvorena u neprikosnoveni objekat obožavanja. Ona, sva iskidana, lomačom najzad spašena od njihovog prisustva, ona, tobože prisutna, a darivana meni odsutnoj iz tog vremena i tog prostora vatre i iskrivljenih usta u sijaset različitih grimasa, od kojih baš ni jedna, baš ni jedna nije bolna, ni saosećajna, ni sapatnička, ostaje ona, ona koja se smeši, ona nasmejana…
A ja sanjam i ne uspevam da uhvatim taj njen osmeh, ne uspevam da ga sažmem, a da ga se ne zastidim ili uplašim, niti mi polazi za rukom da se nad njime makar rasplačem, jer sam odstranjena iz sapostojanja i svaka bi moja suza bila zakasnela i veštački nalepljena kao kakva dekoracija saučešća. Potom, sna nestaje. Izranjam, odvajam se, prelamam ka javi, puštaju me ruke njene, možda stvarnije od svega što opipavam i hvatam, ipak, (za)držim se u moranju doživljavanja stvarnosti i krhotine sna pucaju, ovde sam. Ovde, daleko od straha i gluposti tog mračnog srednjovekovlja, jer odmah mi biva jasno da sanjam vek srednji, mada mi ne biva jasno zašto ga sanjam ja savremena. Zašto sanjam njenu tobožnju istoriju kao svoju ili ja to ipak živim istoriju svoju kao da je njena izmišljena, a možda je taj redosled nebitan jer vremenski tok ne unapređuje tekovine stvari u njihovoj suštini, već eventualno u dubini ličnosti čoveka, a ta je dubina samo patnja pregolema. Razmišljam o njoj dok u mračan prostor oko sebe urezujem znakove i simbole, tražeći odgovore od nepoznatoga, ali vreme moje ćuti isto koliko i njeno, te me od svega samo boli glava što moju nemoć čini još brutalnijom, moju nemoć da ponovo zaspim, a još manje da se probudim i bar jednom budem budna. I tako, ostaje mi samo još jedna mogućnost – da za sva vremena preko usana navučem osmeh, osmeh njen kao osmeh svoj, osmeh nelicemernog, nepokolebljivog blaženstva.