PUTNIK I DUHOVNIK

Sa rancem na leđima, jedan putnik namerio je posetu manastiru i monahu sa očima smirenja i lakoće koja je čitala putnikove misli kao niko nikada. To je bio njihov jedini susret.

 

Jesenje boje hrastove šume stapale su se sa lepotom srednjovekovnih manastirskih zidina, a oktobarsko sunce presijavalo se na prosedoj bradi monaha sredovečnih godina. U čašicama pored nas odsijavala se manastirska rakija odsedela u hrastovim buradima.

putnik

Monah i duhovnik, delio je sa mnom, putnikom sa rancem na leđima, oktobarski mir i blaženu manastirsku tišinu. Oči su mu bile smirene, a isto vreme stroge, skoro prozorljive. Ispijali smo tako rakiju neko vreme ćutke, a onda je jedan pogled prekinuo tišinu.

– Kuda si krenuo, sine? – upitao me.

– Ne znam ni sam. Ali ja mnogo volim da putujem oče. Putovanja su moj zanat, putovao sam po celom svetu. Ali oduvek sam se divio našim manastirima i sada, eto, obilazim i njih.

– Ako stvarno voliš da putuješ sinko, onda pokušaj da zauvek ostaneš sa mnom u ovom manastiru. Pravi putnici ne putuju ni kroz prostor, ni kroz vreme, već kroz vasionu i kroz milost Gospodnju. Njihova se duša stalno uspinje ka nebesima, odatle se, sine, najbolje sagledava ovaj pali svet. Najbolji putnici putuju kroz molitvu, koračaju obrtima brojanice, potrče ka jutarnjim i večernjim molitvama, a umeju i da polete ponekad kada im na liturijama anđeli božiji pozajme krila. I uvek putuju samo ka Tvorcu. A posle smrti, njihova duša, lagana kao pero uspinje se ka večnoj ljubavi i milosti koju su zadobili.

– Ali, ja volim da upoznajem, oče, da upoznajem drukčije predele, drukčija mesta i drukčije ljude.

– Upoznaj ti prvo sebe, sine. Upoznaj sebe i svoje slabosti. I bori se protiv njih.

– Svet je veliki, oče. Toliko običaja, toliko vera, toliko nacija… Ko smo mi da tvrdimo da je samo naša vera ispravna.

– Ceo taj veliki svet, sine, Gospod je stvorio, a onda nam se i sam ukazao. Nismo mi pozvani da se busamo u grudi i tvrdimo da je jedino naša vera ispravna, nego da svedočimo reč Gospodnju. Da tvorimo volju njegovu. Kome je najviše kazano od njega se ponajviše i traži, zato smo toliko puta morali da veru svoju i krvlju branimo. Blago onima koji za Gospoda postradaše.

– Mnogo je staza preda mnom oče, kako da prepoznam svoju?

– Ne brini mnogo o stazama sine, nego pazi na svoj krst. Koju god stazu da izabereš i rešiš njome da gaziš, nosićeš krst koji ti je Gospod namenio.

– Putovao sam dalekim zemljama, oče, i gledao čudesa. Samuraji sa dalekog istoka, oče, mogu da poseku mačem u deliću sekunde. Monasi na tibetanskim planinama pesnicom mrve kamen. Jogini dugih brada sa maskama na licu pogledom kontrolišu zmije otrovnice. Nije li to dokaz njihove moći i snage.

– Nema moći do one koju Gospod daje. Lako je latiti se mača, za to ne treba mnogo. Lako je udarati, mrviti i razrušiti. A zmije su đavolja rabota. Teško je biti čovek, oprostiti, okrenuti drugi obraz, ukrotiti svoje strasti. Teško je u sebi pronaći ljubav.

– Putovao sam i zapadom. Tamo, oče, veruju da smo svi isti, da smo svi jednaki, da nam ne trebaju vere i nacije koje nas dele…

– Samo budala, sine, voli komšiju više nego oca i komšinicu više nego majku. Svi smo mi deca božija i pred Bogom smo svi jednaki. Ali nas je sve stvorio kao ličnosti, a ne kao bezobličnu masu. Kloni se tih priča, sine, da ne bi postao liberal. Nema danas većih budala od liberala.

– A šta ako su mi žene, oče, milije od manstirske samoće, ako poželim da se ženim. Kako da prepoznam pravu?

– Sa ženama je lako, sine. Žena je stvorena da voli čoveka. Samo, nauči se prvo da budeš čovek.

To je bio naš jedini susret, ali te oči, to smirenje kojim me je gledao i lakoća sa kojom je čitao moje misli nisu me nikada napustili.

Raspitivao sam se ponekad o njemu. Rekli su mi da je pre monaštva puno putovao, da je bio majstor u džudou, da je jednom prilikom kao monah čoveku koji je pretio da će zaklati ženu na ulici prišao i iz ruke mu izbio nož.