Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RUB SEĆANJA

rub sećanja

O to je plač tih sutona na obali
ranjenih zrakom, to je taj rub koji pređoh,
izgubih nežnost i postadoh grub
kao pakao, to su ti zalivi što su nas zvali.

U vazduhu zaborava što ti napuni grudi
samo smrt zvoni na tihoj žici
samo plač juga u tvome telu i krici
dolazećih u ovaj zaliv gde se ludi.

Nestaje meso sećanja što te mučilo
sada si bez imena i bez snova
to vreme koje pade kraj tih zidova
zaborava a ostalo je ćutanje i sve što te krilo.

O to je zla obala gde riču noći
mračna glasom, a crvena se vatra gasi
ostalo je pepeo i odneli ga talasi
i plaču vrbe nad vodom koja neće doći.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: