ISKRENO PISMO JEDNOG BAĆUŠKE

Čitalac jednog ruskog portala poslao je pismo puno emocija o putovanju u srpsku prestonicu. Ovaj Rus o Beogradu ima samo najlepše moguće reči i doživljaje, a najviše opisuje činjenice zbog kojih se Beograd ne može doživeti fragmentarno.

 

Jedan od najpopularnijih ruskih portala Lenta objavio je „Konkurs putopisnih beležaka”. Redakcija portala „Ruska reč” upoznala je srpske čitaoce sa izvanrednom pričom koju je poslao čitalac Lente Mihail Nikoljski, pa je prevela sa ruskog jezika.

rus o beogradu

Zašto Beograd? Pa, ne znam!

Šta zna jedan običan Rus o Beogradu? Ništa. Turistima se pokazuje Kalemegdan, Knez Mihailova, Sava i Dunav.

– Zar je to Beograd?

– Da, naravno.

Običan evropski grad. Više ruski nego evropski. Kao neka kopija Voronježa malo začinjena moskovskim šikom. A šik se kombinuje sa kućercima pokrivenim crepom sa kojih se ljušti malter. Kućerci su ponekad u susedstvu sa vilama novih srpskih bogataša. I ljudi su na ulicama odeveni isto kao u Moskvi. Slušaš kako pričaju – isto kao Rusi, samo potpuno nerazumljivo. Đubreta ima na sve strane. U saobraćaju je haos. Ne zna se da li je opasnije prelaziti ulicu na crveno ili na zeleno. Tipičan slovenski haos…

I iz kog razloga onda putovati avionom tri sata iz Moskve u ovaj „Voronjež”, i to za prilično veliku sumu novca?

Tako sam otprilike razmišljao prve večeri boravka u Beogradu. Sutradan mi se Beograd već dopao. Preksutradan sam se vratio u Moskvu. Drugi put nisam putovao, nego sam se vraćao u Beograd. Glavni grad Srbije ne može se doživeti u fragmentima. Na primer: pogledajte, ovo je Ajfelova kula. Ili: ovo je Sena, doduše prljava, ali zato imamo Luvr; Francuzi su proždrljivi i jedu žabe, ali je Francuska predivna.

Dunav je u Beogradu boje blata, Sava je još prljavija. Spisak nedostataka je ogroman. Spisak dobrih strana – banalno kratak. Ali zato ako uzmemo Dunav i Savu, Kalemegdan i Knez Mihailovu, dodamo im Vračar i Dorćol, začinimo Avalom… Pa još zalijemo rakijom, uz ćevape i čarobne zvuke srpskog govora… Da i ne pominjem Beograđanke! Onda ćemo dobiti pravi Beograd.

Zašto Beograd? Zašto ne Pariz, Rim ili Venecija? Pitao sam prijatelja Srbina:

– Zorane, zašto BGD?

On par trenutaka razmisli, pa klimnu glavom i reče:

– Znaš, Beograd ima dušu…

E, o tome ćemo detaljnije.

„Rus i Srbin – razumemo jedni druge”

Srpski. Veoma lep jezik! Sličan ruskom jeziku, ali i različit od njega, potpuno drugačiji. Ono što je na ruskom „drug” na srpskom je „prijatelj”, a kad se reč „drug” prevede na ruski, ispadne ono što mi zovemo „priяtelь”. Drug Staljin, drug Tito… Nemojte se zanositi ako vam se Srbin obrati rečju „druže”. Možda je to ironija, možda i zlurada ironija. Srbin uvek može da razume Rusa, ako poželi. I obrnuto. A ta želja u 99% slučajeva postoji. Evo jedne klasične situacije. Na pijaci sam pitao na lošem engleskom koliko košta šljiva (Bože, kako je to bilo davno, kad sam tamo govorio engleski!). Prodavac na još lošijem engleskom pokuša da odgovori. Priđe neko sa strane i upita:

– Rus?

– Da.

– Zašto engleski, bre? Rusi i Srbi uvek razumeju jedni druge!

I stvarno, razumeli smo jedan drugoga. Ne znam kako, ali Srbi uvek odmah prepoznaju Rusa.

Šljiva. Ono najvažnije. Pravi Srbin meri šljivu litrima, a ne kilogramima, jer je rakija glavno alkoholno piće u Srbiji. Najbolja rakija se pravi od šljive. Šljivovica je lek od svih bolesti, telesnih i duševnih. Sasvim je uobičajeno da se beogradsko jutro počne od šolje domaće kafe, čaše hladne vode i čašice šljivovice. I cigareta, naravno. „Pušiti u Srbiji znači disati” – tako piše u jednom turističkom vodiču po Istočnoj Evropi u izdanju Lonely Planet.

Na svetu ne postoji ništa lepše od beogradskog jutra

Jutro u gradu uvek počinje rano. Pekare se otvaraju u šest. Inače, pekara ima mnogo, na svakom koraku. Srbi se razumeju u pečenje hleba, i jedu hleb u ogromnim količinama: „Srbin si ako tvoja majka seče hleb na komade široke pet santimetara”. U pekare se dostavlja samo testo, a ne gotov hleb. Hleb se peče na licu mesta. Kakav miris! Hrskava korica, a sredina bela kao sneg! Od 6:30 su već redovi ispred najboljih pekara.

U sedam se otvaraju kafići. To su mesta za kafu, vodu, rakiju i cigaretu! I još sveže novine, a može i neki kolač ili pecivo.

Kafa je obavezan atribut srpske svakodnevnice. Bez kafe nema života. To može biti espreso, kafa s mlekom, kapućino, ali „crna” kafa je ono pravo. Ona se kuva u džezvi. Može se reći i „turska kafa”. Može, ali ne mora. Turci su suviše dugo vladali Srbijom da bi se sada pominjali svaki čas. Neko će reći da kafu treba ređe piti? „To nije moguće!” – odgovoriće vam svako. Kafa se obavezno služi u šolji, na tacni. Gotovo uvek uz nju ide besplatna čaša hladne vode, i to se podrazumeva. Ako ste dobili kafu u plastičnoj čaši za jednokratnu upotrebu, i bez vode, onda to znači da ste u Moskvi, a ne u Beogradu.

Jutro u Beogradu. Možda i nije jutro, možda je baš veče. Beograd nikada ne tone potpuno u san. Mnogi kafići i restorani rade do poslednjeg posetioca. U štampanim vodičima za malo gluplje građane Zapadne Evrope specijalno se objašnjava da u Srbiji ne postoji poseban dan, recimo petak, kada svi „zaginu” u kafani. U Srbiji je uobičajeno da se „zagine” kad god se poželi, tj. svakodnevno! Srbi umeju da se provesele, i ako bismo se takmičili u tome, mogli bi svima nama da daju sto bodova fore. Preko dana je kafić tiho mesto, ali što se više bliži veče gužva je sve veća. Dim na sve strane, pivo i rakija teku potocima, muzika trešti: džez, rok, turbofolk, srpsko kolce… Muzika može biti koja god, ali gotovo uvek je živa. Dobra žurka! – kažu Srbi.

Pa ipak, jutro je neprevaziđeno. Nema na svetu ničega lepšeg od ranog beogradskog jutra. Nema veze koje je doba godine i kakve su vremenske prilike. Knez Mihailova kao umivena, a Trg Republike prazan (Na Trgu Republike preko dana i uveče ni igla nema gde da padne), prva dnevna šolja kafe i prva cigareta… Duško Radović: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu”. Jeste li imali sreće da se probudite u Beogradu? Pa eto, danas ste već dosta toga postigli u svom životu!

„Kakva, bre, Dalmacija!”

Zašto putovati u Srbiju, gde nema ni mora, ni zamaka kao na razglednicama, ni ostalih „Big Benova”? Možda samo poslom ili usled nesporazuma. Moj put u Beograd počeo je od Dalmacije. Kažu: lepo more, dobri ljudi, jednostavan jezik! Nije tačno da je jezik jednostavan, ali sam počeo da ga učim. Ispostavilo se da su srpski i hrvatski defakto dijalekti jednog istog jezika.

U Beograd sam otišao da vidim kakva je to zemlja i kakvi su ljudi ti Srbi. I video sam. I zemlja i ljudi su užasni: od prvog trena su mi uzeli i srce i dušu! Ma kakva bre Dalmacija?!

Nisam siguran da je moj slučaj baš tipičan. Pa ipak, posle prve posete gost iz inostranstva ili zaboravi Srbiju zauvek, ili prestane da je doživljava kao inostranstvo.

Većina stranaca se vraća u Srbiju. Prijatno je reći da su upravo Rusi ta većina! Pre četiri godine je iz Moskve leteo jedan avion dnevno: mali A319 ili A320, i to obično poluprazan. Sada lete četiri dnevno, među njima i prilično veliki A321 i Boing 737-800. U oba pravca su krcati.

Turistička organizacija Srbije sumirala je rezultate za 2014. godinu: broj turista iz Rusije se povećao za trećinu, ali broj noćenja ruskih turista u hotelima je opao. Šta kažete na takvu statistiku? A sve je prosto: Rusi dolaze kod prijatelja, a prijatelji ne naplaćuju niti registruju goste.

– To nije moguće, ti si moj prijatelj! Kakve, bre, pare? – kažu oni.

Znam po sebi!

Koliko puta sam bio u Srbiji? Neću ni da brojim. Živim od Beograda do Beograda, iako shvatam da Srbija, uprkos beogradskim grafitima, uopšte ne liči na Rusiju.

Šta je najprivlačnije u Srbiji, u Beogradu? Sava, Dunav, Knez, rakija, žurke? Možda. Sada, posle višekratnih povrataka, za mene su to svakako ljudi. I harmonija. Harmonija grada, prirode, tempa života – polako, samo polako. Ne žuri, uvek ćeš stići da umreš. Nađi pola sata – sat za kafu, cigaretu, novine i, naravno, za prijatelje. „Ti si sad u Beogradu, nisi više u Moskvi… Polako, samo polako” – to je uobičajena fraza koju čuješ u prvim časovima boravka u Beogradu.

Valentin Pikulj je napisao najbolji ruski roman o Srbiji: „Imam čast”. Doduše, Srbija mu više služi kao pozadina događaja. Sumnjam da je Pikulj uopšte boravio u Beogradu, ali je atmosferu Srbije ipak dočarao krajnje verodostojno. To je zemlja u kojoj svi znaju sve o svakome. Zemlja otvorenog srca – za svakoga. Pri tome se Srbi nikada nikome ne nameću. – Ako se nekome ne dopadamo mi, ili Beograd, to su njegovi problemi, a ne naši…

U Pikuljevom romanu glavni junak je putovao u Pariz, ali je skrenuo u Beograd. Kod mene je ispalo još „žešće” – ja sam stigao do Pariza. Prestonica sveta, jun i san snova – avio-izložba u Le Buržeu. Pa još i +12 stepeni Celzijusa, što nije tipično za jun, i kiše… Lepe Parižanke, većinom tamnopute. Gomile đubreta na ulicama. Kafe-barovi sa mikroskopskim stolovima. Prevrtanje očima na narudžbinu šoljice šugavog espresa sa čašom kalvadosa pride.

„Moj Beograde, zagrli me”
Najzad! Aerodrom Bove, let Pariz – Beograd.

– Gde je registracija?

Mladi par na dobrom engleskom objašnjava gde je.

– Aha, vidim!

Gomila lepotica – znači da je to red za let koji meni treba. „Loukost”, nijedno slobodno mesto. Samo dva stranca – već pomenuti par koji govori engleski. A ja? Ja nisam stranac u Srbiji!!! Ekonomska klasa. Svi razgovaraju glasno, jedu. Piju alkohol u malim dozama, koje nisu štetne ni u velikim količinama. Idemo kući!

Pre sat vremena je bio Bove i kiša napolju. A sada: „Naš avion se prizemljio na aerodromu ’Nikola Tesla’. Temperatura je +28 stepeni, vreme sunčano”. Bože! Uzvici, aplauzi – stigli smo kući: „Zdravo, Srbijo!!!”

Kontrola pasoša – za državljane Srbije, za državljane Evropske unije, ma za sve državljane. Nema razlike! Ionako se bez naočara ne može uočiti razlika između srpskog i ruskog pasoša.

– Rus? Dobrodošli u Beograd!

Taksi, 15 minuta, 20 evra, ugao Simine i Francuske. Hotel mog prijatelja Zorana.

– Kako si? Čekam te… Kafa, rakija, još nešto?

Kakva, bre, rakija! Treba mi beogradski vazduh. Pešice po Knez Mihailovoj, Kalemegdanu… Kafa, kažeš? Hm, obavezno…

Grozničavi Pariz sa njegovim kišama, bukom i ravnodušnošću ostade u drugom životu. Veče na Kalemegdanu, omiljenom „vidikovcu” svih Beograđana. Sve puno naroda, kao na Monmartru. Ali sve je ovde drugačije, sve je nekako „domaće”. Jedan pije pivo, drugi svira gitaru. Svuda unaokolo muzika srpskog jezika. I oluja nad Dunavom i Savom. Tako u Beogradu često biva: kiša pljušti, a sto metara dalje sunce sija.

Ne, po sto puta je bio u pravu Pikuljev junak što uopšte nije ni otišao u Pariz. Otići u Pariz umesto u Beograd? Apsurd! Možda i nije za one koji su navikli da veruju stereotipima. Neću da tvrdim da je Beograd najbolji grad na svetu. Svako nađe ono što mu pripada.

Izvor: Ruska reč

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.