ZLE VRAČKE IZ NARODA
Kletve su govorne jezičke formule zasnovane na tradicionalnom uverenju da se obistinjuju. Najčešće su veoma strašne i okrutne, sa izrazitim prizvukom tragike. Prema narodnom shvatanju, naročito su teške majčina, kumova i devojačka kletva.
Govorni izrazi doslovnog značenja predstavljaju mnoštvo društvenih, konvencionalnih i stereotipnih fraza, kao što su to uobičajeni i ustaljeni pozdravi i otpozdravi, zahvale, pohvale i čestitke, ali i gatalačko-vradžbinske formule koje su iz kultičkih obreda prešle u običan govor. Od ovih i ovakvih govornih tvorevina, posebno se kao ekspresivne i stilske, pa čak i kao poetske celine ističu: kletve, zakletve i blagoslovi.
I kletve i zakletve i blagoslovi izriču se neposredno – u prvom i drugom, i posredno u trećem licu, uslovno i ublaženo, ali uvek sa željom da se ono što se nagoveštava stvarno i desi. Kletve se uvek izriču s negativnom namerom. Najviši stupanj kletve je prokletstvo.
Kletve mogu da budu i najčešće jesu veoma strašne, varvarske i svirepe, s prizvukom tragike. One su u čestoj upotrebi naročito u praznoveričkim i vradžbinskim formulama, pa i u samim bajalicama. Obično se kletve izriču sa “da bog da” (na početku ili na kraju), a i kada se to ne izrekne, podrazumeva se.
Prema narodnom shvatanju i verovanju, naročito su teške majčina, kumova i devojačka kletva. Iako „poganog“ jezika i bremenitog značenja, kletve su deo nacionalnog jezičkog blaga, čemu svedoči i činjenica da su bile veoma zastupljene u našoj narodnoj lirskoj i epskoj poeziji.
SRPSKE NARODNE KLETVE
Ale te pojele!
Aratos te bilo!
Besan more lokao!
Bijele vlasi plela! (kletva upućena devojci)
Boles’ te izela!
Boles’ ti kuću razorila!
Vazda tuđa bremena nosio!
Vetar te odneja!
Vile te odnele! (ženska kletva u Vojvodini)
Vilice ti se skamenile!
Vragovi te na rogovima rastezali!
Vrane ti se na veselje kupile!
Gavranovi ti oči ispijali!
Gvozdene opanke nosio! (tj. robijaške okove)
Glava mu grad čuvala! (tj. bila nabijena na kolac)
Groznica te tresla tri godišta kod ognjišta!
Grom te ubio!
Guba ga razgubala!
Da bog da i moba božja, volovi mu ne bukali, konji mu ne hrzali, djetinji i od gusala glas mu se u kući ne čuo, ako bog da! (kune se nepoznat krivac zbog neke velike štete koju je napravio).
Dabogda vavijek lagao, pa se ‘ljebom ‘ranio!
Dabogda pilići ti hljeb iz ruku otimali! (da osoba koja se kune ostari i da oslabi toliko da joj život omrzne, a da ne može umreti)
Dabogda ne umro, dok ne izmerio nebeske visine i morske dubine!
Dabogda ne umrla, dok te muha sa stoca ne oborila! (ova kletva ima dva značenja: kad je kaže unuka babi koju voli, ona izražava želju da joj baba živi do krajnjih mogućnosti, a kad je kaže snaha svekrvi koju mrzi, onda izražava želju da se svekrva što više namuči u starosti)
Dabogda sam ne znao, a drugog da ne pitaš!
Dabogda se udala gde se trnom vrata zatvarala! (kletva upućena devojci)
Dom ti se od muškijeh glava ispraznio!
Đavo ti čorbu posrka!
Đavol te uzeja!
Živa te rana izela!
Živeo, dabogda, od petka do subote!
Živine te izele!
Zaklala ga puška crnogorska!
Zašto se gođ do’vatio, sve ti se u kamen pretvorilo!
Zgrčio se kao srp u planinu!
Zemlja te progonila, a more te izbacivalo!
Zemlja te suncu ugrabila!
Zemlja ti kosti izmetala!
Zmija te među oči poljubila!
Zmija ti srce izvadila!
Zmijom se spasao!
Iz groba lajao!
Iskopala ti se kuća od muškije’ glava!
Jad te jadu dodava dovijeka!
Kolera te odnela!
Koliko hljeba pojela, toliko jada imala!
Ko te izda, izdalo ga ljeto!
Krvi bljuvao!
Kud god išao, vazdan kukao!
Kuća mu se kocem zatvorila, ljuba mu se u rod povratila, a vas mal mu u begluk otiš’o!
Lak mu san kao vodenički kamen!
Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku)
Majka ga u studene oči ljubila!
Majčino te mlijeko gubalo!
Ma’nit po narodu hodio!
Manji umro nego što si se rodio!
Meso ti od kostiju otpadalo!
Moje te mleko ubilo!
Mramorom se mramorila, a kamenom kamenila!
Munje te raznele!
Mutna te voda odnela!
Na krvnička vrata prosio!
Ne znalo ti se groba ni mramora!
Ne imao među ljudima posla!
Ne smirio se k’o kolo mlinsko!
Od ruke mu ništa ne rodilo!
Odnele te samodive!
Oslepio!
Otpao ti jezik!
Poginuo bez zamjene! (u smislu: nejunački, od ženske ruke, konja, vola ili groma)
Proklet bio i ko te rodio!
Proklet da si i triklet da si!
Psi te pojeli!
Rana te dopala gdje ti melem ne trebovao!
Rđa ga ubila kao čavao na putu!
Sve ti crno, a oči bijele!
Svoju djecu na oganj peka’!
Svoju djecu pečenu jeo!
Svoje se glave ne nanosio!
Smele te najteže mađije!
Suva ga munja pokosila!
Sunce ga ne grejalo, dok mene ne vidio! (reči kojima devojka tajno zaklinje momka koji za nju ne mari, da bi se njom zaneo)
Teška ga rđa spopanula!
Trag ti se po zlu poznava!
Trnje vro, po trnju ‘odio!
Uzma te uzela! (da se osobi „oduzmu“ i ruke i noge, tj. da se ukoči)
Usta ti se na zatiok okrenula!
U njedra ti se zmije legle!
U tebe ni pjevalo ni plakalo!
Čuma te odnela!
Što ga srelo, to ga jelo; što ostalo, bogu ne pristalo!
***
Iz „Antologije govornih narodnih umotvorina“