SVRHA ZA ČOVEKA
Vrednoća je lepa vrlina, koja treba da krasi i veliko i malo, i staro i mlado, i bogato i siromašno. Dok druga bića nesvesno po moranju obavljaju svoj posao, razumni čovek postiže svoju svrhu svojom snagom uz pomoć Božju.
„Šta ko poseje, to će i požnjeti“, kaže narodna poslovica. Kako se ko zbrinuo za sebe, tako će i živeti. Ko svoj posao vredno i marljivo radi, taj se neće bojati gladi, a ko sedi skrštenih ruku, moraće osetiti posledice svog nerada i lenjosti.
Kad pogledamo na telo svoje, videćemo da nas ono samo upućuje na rad i vrednoću. Zašto nam je Bog dao ruke ako ne da radimo njima? Kad pogledamo u prirodu, videćemo da nas i ona upućuje na rad i vrednoću, jer se u njoj sve kreće, sve radi, svaki stvor teži svojoj svrsi. Kad zapitamo razum svoj, i on će nas uputiti na vrednoću, jer nam kaže da samo vredan čovek može osećati draž života svoga, a lenjivac da je na teretu i sebi i drugima.
Čoveku je Bog udelio razne sile, telesne i duševne. Sve te sile on mora upotrebiti, a ne zakopati ih u sebi. Ako ih ne upotrebi, nema ništa od njih; one kao i da nisu u njemu. I telesnim i duševnim snagama treba čovek da radi i ako dobro radi, ako pravilno te snage upotrebi, život će mu biti radostan i koristan.
Vrednoća je lepa vrlina, koja treba da krasi i veliko i malo, i staro i mlado, i bogato i siromašno. Njom pokazujemo da zauzimamo lepo mesto u svetu, jer dok druga bića nesvesno po moranju obavljaju svoj posao, razumni čovek postiže svoju svrhu svojom snagom uz pomoć Božju.
Vrednoća je potrebna vrlina, jer čovek se može održati u svetu samo radom, ako nije nasledio tuđu muku, a ako mu je i ostalo u nasledstvo ma i veliko imanje, neradom će ga brzo potrošiti, pa će se naći na ulici. I tada će opet morati pribeći ili poštenom radu ili prosjačkom štapu.
Vrednoćom čovek stiče sebi toliko koliko mu treba za pristojan život. Stiče sebi lep glas među ljudima koji poštuju vrednoću, a preziru lenjost. Oslađuje sebi život, jer mu najbolje prija ono oko čega se trudio. Vaspitava mlađe svoje i lepim ih primerom svojim upućuje na vrednoću. Održava zdravlje svoje svežim, jer rad krepi telo, a nerad ga ubija. Održava dušu svoju u vrlini, jer rad goni od čoveka greh, pošto radan čovek nema kad da misli o grehu.
„Ništa lepše od slave Božje i večere s pravdom stečene“, kaže srpska narodna poslovica. Vrednoća i rad jesu osnov, kako porodičnom, tako i državnom životu. Samo tako, gde se poštuje pošten rad, može napredovati i pojediiac i porodica i država. Hrišćaninu, osim toga svega, nalaže i Božja zapovest: da šest dana radi i posvršava svoje poslove (2 Mojs. 20, 9).
Koliko je vrednoća velika vrlina dokaz je da se o njoj počesto govori i u samom Svetom Pismu.
„U znoju lica svoga ješćeš hljeb svoj“ (Mojs. 3, 19)
„Izlazi čovjek na posao svoj i na rad svoj do večeri“ (Ps. 103, 23)
„Idi k mravu, lenjivče, gledaj puteve njegove i omudraj… ili idi k pčeli, pa vidi, kako je vrijedna i kako častan rad radi!“ (Priče 6, 6-11)
„Željna je duša lenjivčeva, ali nema ništa; a duša vrednih ljudi obogatiće se“ (Priče 18,21)
„Lijenost uči ljude na veliku zlobu“ ( Sirah 33, 28)
„Onaj što dobi pet talanata, otide te radi s njima i dobi još pet talanata“ (Mat. 25, 16).
„Ustani spavaču, i vaskrsni iz mrtvih i obasjaće te Hristos!“ (Efes. 5, 14)
„Ne jedosmo badava hljeb u koga, već u trudu i u poslu, dan i noć radeći, da ne budemo na dosadu nikome od vas“ (2 Sol. 3, 8)
„Ko neće da radi, da i ne jede!“ (2 Sol. 3, 10)