BLIZINA DALEKA
Kao rukom nežno miluju te vetri
i u ritmu tvoga tela čari kroje,
od hiljade milja postaše nam metri,
a u stvari samo par koraka broje.
Blizinom se našom slutiše dodiri
uzavrelih tela što ko oganj gore,
probudili davno usahli nemiri
što se usekoše u dušu ko bore.
Strah od blizine što ka strepnji žudi
iskušenju strasti prepustismo svoje,
sada kao mnogi ovog sveta ljudi
jedno drugom strani postasmo nas dvoje.
Mi olako svoje pobedismo strasti,
bez iole bola, ukusa gorčine,
to je ipak poraz njihovih slabosti,
nikakva pobeda zbog naše jačine.
Kao rukom nežno miluju te vetri,
u čarima tvojim sad uživa neko,
od hiljade milja nestadoše metri,
sad smo sasvim blizu, al’ tako daleko.
MIRIS BAGREMA
Koga da ljubim – kad na miris kose
njen podseća još bagrema cvet,
a sve teže bolna saznanja podnose,
da bez nje lagano ruši mi se svet!
Koga da ljubim – sad kad želja gasne
za lepotom žene, pomamnoga tela,
sad kad sve me boli, a misli nejasne…
Što pogazi zavet kog je sama htela?
Koga da ljubim – kad tugom odiše
u časima ovim sve što vlada mnome
i kome da pružim to čeg’ nema više
u duši – i srcu bolom slomljenome.
Koga da ljubim – sad kad sve se ruši
i beznađem plovi svaka mis’o nova,
da će blagi spokoj vladati mi u duši
kad procveta zasad mladih bagremova.