ISTINE I ZABLUDE

Da li je globalizacija samo nastavak starih procesa imperijalne ekspanzije, ili je u pravu Entoni Gidens koji u globalizaciji vidi neminovni i radikalni hod moderniteta?

 

Da li je globalizacija spontani proces iza koga stoji nevidljiva ruka tržišta, ili je reč o kontrolisanom procesu kojim združeno upravljaju vidljive ruke transnacionalnih kompanija i međunarodnih organizacija (Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije i sl.)?

globalizacija

Da li je globalizovani svet najbolji od svih svetova kako tvrde neoliberalni teoretičari, ili je reč o procesu velike socijalne regresije i brutalnog izrabljivanja kako misle antiglobalisti?

U akademskoj ravni, u moru tekstova koji se neprekidno publikuju, zastupnici svake od pomenutih ideja naći će uporište za racionalizaciju i odbranu svojih stavova.

Na drugoj, empirijskoj strani, situacija je jednostavnija, bar kada je reč o uticaju procesa globalizacije na male i nerazvijene države. Za većinu ovih država, procesi globalizacije su najsličniji procesima kolonizacije. Ti procesi su potencijalno čak i maligniji od kolonizacije devetnaestog veka, budući da kolonizatori više nemaju nikakvu socijalnu odgovornost prema novim „urođenicima“. „Teret belog čoveka“ više ne postoji – velike sile su se tog tereta oslobodile.

Nova kolonizacija je a la carte, i kolonizator uzima ili kupuje samo najbolje, dok nejakoj državi prepušta da brine o svemu drugom (infrastrukturi, socijalnom miru, itd.). Gnev i socijalno nezadovoljstvo koji globalizaciju prate se tako usmeravaju prema lokalnoj političkoj i ekonomskoj eliti, dok strani vlasnici ostaju u sigurnoj zavetrini. Štaviše, oni se često doživljavaju i kao lučonoše vrline i prosperiteta i kao jedina svetla tačka na ekonomskom nebu.

Da paradoks bude veći, danas su žrtve kolonizacije i države čije istorije beleže relativno dugu tradiciju nezavisnosti – poput istočnoevropskih, na primer. Svojim stalnim vapajima za stranim investitorima, te države su dobrovoljno i radosno kolonizaciju prizvale.

Ako su sva velika preduzeća u rukama stranaca, ako je najveći deo finansijskog sistema u rukama stranaca, ako se resursi države predaju strancima na korišćenje, ako međunarodne institucije određuju pravce i modalitete ekonomske politike, onda nije moguće govoriti ni o nacionalnom suverenitetu, niti o ekonomskoj politici u nacionalnom interesu. U čemu je onda razlika između ovakvog stanja, i klasične kolonizacije?

Kako se od globalizacije ne može izolovati, za malu državu je ključno da razume njenu logiku, da se u globalizacione procese integriše što bezbolnije, da minimizira štetu i da iskoristi ono malo šansi koje globalizacija pruža.

Možda je najveća šansa za male države upravo u činjenici da veliki kapital zanemaruje i interese matičnih država iz kojih dolazi, i da jureći za profitom nenamerno otvara prostor onim državama koje tu šansu umeju da iskoriste. Otuđenost globalnih elita od interesa sopstvenih država je važna posledica procesa globalizacije, pa nije slučajno da je srednja klasa u razvijenim država verovatno i najveći relativni gubitnik globalizacije.

Digitalizacija, minijaturizacija, Internet itd. pojeftinjuju, ubrzavaju i olakšavaju transfer tehnologija i znanja, omogućavajući da i male države sa slabom industrijskom bazom brže uhvate priključak. (Industrija softvera je dobra ilustracija mogućnosti koje globalizacija pruža).

Kakav odgovor na izazove globalizacije može dati mala država, zavisiće ne samo od njenog ljudskog potencijala i intelektualnog kapaciteta elite, već i od snage globalizacijskih procesa koji su van njihove kontrole. Ako se upotrebi pojmovna distinkcija koju pravi Dani Rodrik (Dani Rodrik), umerena globalizacija pruža nekakvu šansu, dok hiperglobalizacije zatvara sve puteve ka samostalnom delovanju i nezavisnosti ne samo malih država, već država uopšte.

REGULATORNA ILI RAZVOJNA DRŽAVA

Kakva država se najbolje uklapa u procese globalizacije i kakva država na najefikasniji način može odgovoriti izazovima globalizacije? Da li je to regulatorna država, kako tvrde neoliberalni teoretičari, ili je to razvojna država (intervencionistička, dirižistička), kako bi se na temelju empirije i ekonomske istorije moglo zaključiti?

Iako je svaka država po definiciji regulatorna i po logici stvari razvojna, nerazvijene države se moraju opredeliti kakvom će konceptu dati prednost. Regulatorna država je pre svega orijentisana ka stvaranju zakonske i institucionalne regulative kojima se uređuje poslovni ambijent. Ovakva država je fokusirana na to da nadzire i obezbedi poštovanje zakona i regulative koju je donela. U teoriji bar, reč je o neutralnoj, tehnokratskoj državi koja kroz mrežu regulatornih institucija i kroz jako i nezavisno sudstvo omogućava neometano funkcionisanje tržišta, uz što manji upliv političkih vlasti.

Nema nikakve dileme da koncept regulatorne države počiva na veri u moć tržišta kao na ključnom generatoru rasta i razvoja. Cilj je da se država smanji, da se limitiraju njene funkcije i da se njen ekonomski prostor u celosti prepusti privatnom sektoru.

Ovo je jedini koncept države koje se danas nudi nerazvijenim nacijama. Svi pritisci koje međunarodne institucije manje ili više otvoreno sprovode, idu u pravcu nametanja ovakvog modela države.

Stalno insistiranje na stvaranju ambijenta kao ključnom zadatku države, samo je jedna od inkarnacija te iste ideje. Tu nije previše važno što se ideje o ambijentu ne elaboriraju, što su uopštene, nejasne i nedorečene. Važno je samo da se ubije svaka pomisao o učešću države u ekonomskom životu, a pogotovo njen proaktivni pristup razvoju.

Koncept regulatorne države ignoriše ogromne razlika u stepenu razvijenosti država, i ignoriše činjenicu da države, obitavajući u istom fizičkom vremenu, ne pripadaju nužno i istoj istorijskoj epohi, pogotovo ne kada je o ekonomskom razvoju reč.

Regulatorna država se ne može stvoriti preko noći. Zapadne regulatorne države su nastale dugim procesom neometanog sazrevanja. I mada se takav evolutivni put može skratiti, on se ne može izbeći. Insistiranje na konceptu regulatorne države se pretvara u farsu kada se institucije, regulativa i logika funkcionisanja razvijenih država nameću nedoraslim, nerazvijenim i siromašnim društvima. Takva vrsta nametanja samo kompromituje ideju regulatorne države.

Regulatorna država ne može prethoditi razvoju, niti može biti samostalni generator razvoja. Sve razvijene države su u svojoj evoluciji, u prvom koraku bile razvojne, a tek potom, ili u najboljem slučaju paralelno sa tim, postajale su regulatorne. Pri tome, ove države se nikada nisu odrekle svoje razvojne uloge, kako pogrešno, ili namerno pogrešno, sugeriraju neoliberalni propagandisti.

Ignorisati drastične razlike u stepenu ekonomske, socijalne i političke razvijenosti država, nametati isti ekonomski model svima, poziv je na destrukciju nerazvijenih država.

Na drugoj strani ove podele stoji razvojna država, država koja svojim aktivizmom, pogotovo insistiranjem na ubrzanom industrijskom razvoju, pokušava da utekne od bede. Razvojna država je uvek intervencionistička, ali nije svaka intervencionistička država nužno i razvojna.

Država može intervenisati kako bi kupovala socijalni mir i time produžavala opstanak vlade i režima. Država može intervenisati kako bi određenim društvenim grupama ili pojedincima obezbedila bogatstvo i privilegije na štetu društva. Takve intervencije ne služe razvoju već su posledica korupcije, političkog oportunizma, klijentalizma i konačno, diletantizma.

Nije slučajno što protivnici razvojne države ignorišu sve poznate uspešne razvojne modele, i što se pozivaju upravo na najgori tip intervencionizma kada žele kompromitovati ideju razvojne države.

Razvoj se ne događa sam od sebe, ne nastaje samo delovanjem slobodnog tržišta – razvoj se planira, podstiče i njim se aktivno upravlja. U tom procesu se često primenjuju neki od oblika ekonomske, finansijske, a često i socijalne represije. Gotovo svi moderni, uspešni modeli razvoja nastali su u nedemokratskim ili autoritarnim uslovima, koji su obezbeđivali visok nivo potrebne političke i socijalne stabilnosti. Ova neugodna činjenica se može relativizirati, ali se od nje ne može pobeći. Iako su najuspešniji modeli nastali u autoritarnom ambijentu, nisu svi autoritarni sistemi bili istovremeno i uspešni.

Najbolji razvojni modeli koje poznaje moderna ekonomska istorija vezani su za zemlje istočne i jugoistočne Azije. Izuzev Hong Konga, nijedna od ovih država se ne bi mogla podvesti pod pojam regulatorne države. Tek danas, u poznijim fazama svoga razvoja, ove države polako i oprezno kreću putem koji vodi ka regulatornoj državi.

Čini se zato da bi kopiranje istočnih razvojnih modela mogao biti dobar putokaz za nerazvijene države i da je to pouzdan i proveren put. Da li je tako?

Ostavljajući po strani veoma važne nacionalne i socijalne specifičnosti istočnih društava, ostaje jedna važna činjenica koja se nikako ne može zanemariti. Svi ekonomski uspesi ovih država nastali su u periodu Hladnog rata, kada su države, kako-tako, imale mogućnost da vode nezavisnu ekonomsku politiku. Taj prostor je danas dramatično sužen.

Razvijene države su kroz direktne političke i ekonomske pritiske, često i uz primenu nasilja, uspele da zatvore gotovo sve puteve autonomnog nacionalnog ekonomskog razvoja. Tim procesima neprocenjivu pomoć kontinuirano pružaju, pre svih, MMF i STO. Ove institucije su ključni instrumenti kontrole i nametanja ekonomskih modela koji nerazvijene države udaljavaju od koncepta razvojne države.

Ne treba potceniti ni ulogu intelektualaca i teoretičara koji su napustili nacionalnu poziciju, pa iz ubeđenja i/ili za novac, promovišu interese globalnog kapitala. Njihov uticaj na oblikovanje i pasiviziranje javnog mnjenja je veoma jak, pogotovo u tranzicionim državama. Posao ovih delatnika je da javni prostor zatrpavaju mantrama i frazama koje će diskvalifikovati svako ozbiljno promišljanje vezano za razvojnu politiku. Država, planiranje razvoja, strateški ciljevi i prioriteti, pa čak i socijalna pravda, u ovom ambijentu su postale ružne reči.

DRŽAVA KOJA MISLI

Taj novi, globalizovani politički i ekonomski ambijent traži i nove odgovore, traži državu koja misli. Smisao uvođenja ovakve sintagme služi tome da se još jednom ukaže da je globalni ambijent danas bitno drugačiji od onoga u kome se prvobitno afirmisala razvojna država. U tom kontekstu, država koja misli je razvojna država koja to svoje opredeljenje pokušava da prikrije.

Država koja misli ne počiva na velikim idejama. Velike ideje su ili potrošene, ili ubijene, ili im nije ni dozvoljeno da budu testirane. Ova država počiva na strpljivom, upornom radu, na politici malih koraka, na profesionalizmu svog administrativnog aparata u sprovođenju ciljeva i nacionalnih prioriteta. Mudrost nalaže i da se ka ciljevima ide uz što manje buke i uz čestu ekonomsku i političku mimikriju kako bi se izbegao odijum centara moći. Ovakva država biće uspešna kada „leti ispod radara“.

Na prvi pogled sintagma – država koja misli – deluje suvišno i besmisleno, jer država po logici svoje funkcije mora misliti. Stvarnost je drugačija. Prevelik je broj država koje ne misle ništa i koje kroz mrežu stranih savetnika i suflera, prepuštaju drugima da misle umesto njih.

Posledice ovakvog državnog ustrojstva su katastrofalne i ne mogu se neprekidno pravdati nasleđem ili lošom konstelacijom moći. Država koja misli počiva upravo na uvažavanju nove realnosti i skoncentrisana je na rešavanje problema koje ta realnost nameće.

Država koja misli je pre svega razvojna, a regulatorna je tamo gde to njoj odgovora i u dinamici koja joj odgovora. Ovakva država ne ignoriše stvarnost, ne vodi bitke koje ne može dobiti i pravi ustupke sporo, teško i samo kada mora. Ovakva država se u hodu prilagođava novim uslovima, ne boji se eksperimenata i promašaja, sve dok broj pogodaka nadmašuje (brojem i/ili značajem) broj promašaja.

Država koja misli ne ignoriše značaj tržišnog, zakonskog i institucionalnog ambijenta i nastoji da ih popravi i unapredi, ali razume i uvažava ograničenja i sporost tog procesa.

Kako treba da izgleda država koja misli i kojih principa se ova država mora držati?

ADMINISTRACIJA DRŽAVE KOJA MISLI

Ključ uspeha male države je primarno vezan za kvalitet njene administracije i istrajnost u planiranju i sprovođenju nacionalne ekonomske politike. Bez jasne strategije razvoja i bez kvalitetne administracije, mala država je osuđena na propadanje.

Sve uspešne razvojne modele karakteriše kvalitetna administracija i snažan državni aparat. Kvalitetna i kompetentna administracija je osnova na kojoj počiva stabilnost države, bez obzira da li je reč o demokratskoj ili autoritarnoj državi. Ona je istovremeno i najveći zaštitnik društvenog interesa.

Država koja misli ne počiva na ekspertskim vladama, već na ekspertskim ministarstvima koja u demokratijama obezbeđuju i bezbolnu smenu vlasti. Partije na vlasti i ministri se mogu menjati, ministri mogu biti i dobri i loši, ali kvalitetna administracija obezbeđuje da ni politički diletanti ne mogu naneti veliki štetu državi.

Model Japana koji je kasnije preslikala cela jugoistočna Azija, najbolje je demonstrirao superiornost koncepta elitističke birokratije. Ministarstvo industrije i trgovine (MITI) je možda najvažnija institucija kojoj Japan duguje svoj posleratni uspeh. U terminima koje ovde koristim, moglo bi se, sa malim rizikom greške, reći da je MITI bio mozak države koja misli.

Sistematsko marginalizovanje državne administracije kroz potcenjivanje njene uloge i značaja, kroz finansijsko i statusno ponižavanje državnih činovnika, kroz uporno insistiranje na apriornim vrlinama privatnog sektora i na inferiornosti svega što nosi predznak državnog, najkraći je put ka urušavanju države i društva.

Kako kvalitet državne uprave u toj iskrivljenoj vizuri nije ni važan, ona postaje utočište mediokriteta i neka vrsta socijalne institucije. U njoj se mogu zapošljavati partijski šarlatani, rođaci, i svi oni koje privatni sektor ne želi da zaposli. Ovakav pristup na kraju dovodi do stvaranja antidržave.

Na istoj liniji potkopavanja nerazvijene države je i masovno izmeštanje državnih funkcija u tobože nezavisne i gotovo nedodirljive regulatorne institucije i agencije koje suštinski ne odgovaraju nikome. Ne bi li još više bolelo, zaposleni u ovom tipu institucija su neuporedivo bolje plaćeni i bolje tretirani od državnih službenika u ministarstvima.

Otuda, država koja misli mora zaustaviti ove pogubne procese rastakanja države, mora reafirmisati mesto i ulogu državnog službenika, mora stvoriti ekspertska ministarstva, mora vršiti rigoroznu selekciju državnih službenika i kreirati državnu elitu koja mora biti nepartijska.

DRŽAVA KOJA MISLI I GLOBALIZACIJSKE MANTRE

Štete koje male države trpe u procesima globalizacije velikim delom potiču upravo iz nekritičkog prihvatanja neoliberalne frazeologije i lažne aksiomatike. Država koja misli ne sme prihvatati mantre koje se ne mogu empirijski verifikovati.

U nastavku rada ću navesti neke od najpoznatijih mantri koje oblikuju ekonomski i politički prostor nerazvijenih država.

Privatna svojina je efikasnija od državne i zato sve treba privatizovati

U sistemu u kome je profit jedini cilj poslovanja kompanije, privatna svojina će uvek biti efikasnija od bilo kog drugog svojinskog oblika. Ovo važi svuda gde postoji jaka tržišna konkurencija, preduzetnička tradicija i gde je formirana snažna upravljačka elita.

Ali, postoje delatnosti u kojima profit nije i ne može biti jedini cilj poslovanja, kao i delatnosti kod kojih nikada neće biti moguće stvoriti ambijent prave tržišne konkurencije. Gotovo celokupna infrastrukturna oblast (saobraćaj, proizvodnja struje, vodosnabdevanje itd.), poljoprivreda, obrazovanje, zdravstvo, kultura, mediji i sl., ne mogu funkcionisati (samo) na profitnim osnovama.

Za ove oblasti nije bitna samo ekonomska racionalnost u poslovanju, već i dugoročna sigurnost u snabdevanju robama i uslugama, minimalni standardi kvaliteta, dostupnost, pravičnost i socijalna odgovornost u distribuciji roba i usluga.

Gde god postoje prirodni monopoli, opasno je državne monopole pretvarati u privatne, a još je opasnije prepuštati ih strancima.

Strani kapital je osnova na kojoj počiva razvoj malih država

Svetska iskustva pokazuju da se najbrže razvijaju države koje dominantno koriste sopstveni kapital za razvoj, bez obzira koliko on bio limitiran. Uprkos tome, i ovde vladaju nove mantre, one o razvoju koji će doneti strani investitori.

Problemi loše privredne strukture, velike socijalne razlike, ekonomsko zaostajanja siromašnih regiona itd. ne mogu se rešiti bez razvojne države. Regulatorna država nema instrumente kojima bi efikasno mogla da se nosi sa takvom vrstom problema.

Preduzeća nerazvijenih država su prepuštena nemilosti neuporedivo snažnijih i bolje podržanih inostranih takmaca i bez pomoći države se ne mogu nositi sa takvom konkurencijom. Država koja misli zato mora identifikovati grane i domaća preduzeća koja imaju potencijal da rastu, da se razvijaju, da izvoze i/ili supstituišu uvoz. Ova preduzeća moraju biti i u funkciji regionalnog razvoja.

U prvim godinama rasta i razvoja, takvim preduzećima država mora pomoći, mora davati kontinuirane podsticaje merama poreske politike, jeftinim investicionim i eksportnim kreditima, strogo kontrolisanom politikom državnih nabavki. Država koja misli će naći načina da ovu pomoć realizuje, ne ulazeći u konflikt sa stranim centrima moći.

Razvojna iskustva govore i da se sa ovakvom vrstom pomoći mora prestati pre nego što ona postane kontraproduktivna, a to je trenutak u kome je preduzeće sazrelo da se samo nosi sa stranom konkurencijom.

Svejedno je da li su vlasnici kompanija ili resursa stranci, ili domaća lica

U nerazvijenim državama postoji velika disproporcija između vrednosti imovine koja se privatizuje i domaće štednje. U takvom ambijentu, pre ili kasnije, sve velika preduzeća će neminovno završiti u bogatim stranim rukama, pod uslovom da ih stranci žele.

Otuda je i reč privatizacija najčešće samo sinonim za prodaju preduzeća i resursa strancima. Privatizacija je u tom kontekstu samo deo već pomenutog procesa kolonizacije. To se pogotovo odnosi na privatizaciju državnih monopola, rudnih resursa, ili obradivog zemljišta.

Argumentacija da i razvijene države dopuštaju ulazak stranim vlasnicima u ovaj prostor je tačna, ali nebitna. Jake države, ili zajednice država, suverene su na svojoj teritoriji i imaju snage da zaštite svoje ekonomski prostor i svoje strateške interese. Male države su nedorasle tom zadatku. One se suočavaju sa neproporcionalno moćnim kompanijama čiji je prihod često višestruko veći od njihovog BDP-a.

Primera radi, EU ima snage i moći da kažnjava gigantske monopole poput Majkrosofta ili Gugla, kao i da kažnjava česta kartelska udruživanja. Indija može ući u žestok poreski sukob sa telekomunikacionim gigantom poput Vodafona. Kina može kažnjavati svetske kompanije poput Mercedesa zbog kršenja lokalnih propisa. SAD mogu papreno kažnjavati najveće svetske banke kada god za to imaju ma i najmanji osnov. Međutim, ovu vrstu regulatorne zaštite ekonomskog suvereniteta i tržišta mogu vršiti samo velike i moćne države.

Male države nemaju ni stručni kapacitet, ni ekonomsku, niti političku moć da se nose sa velikim kompanijama. Male države ne mogu reagovati kroz svoje nedorasle regulatorne institucije, niti će te institucije ikada biti u poziciji da mogu zaštiti javni interes. Kako se ne može delovati reaktivno, mora se reagovati preventivno, sužavajući prostor borbe i izuzimajući iz njega strateški važna preduzeća.

Otuda država mora odlučiti šta neće privatizovati, gde želi da zadrži većinsku kontrolu i gde neće dozvoliti da stranci učestvuju u privatizaciji.

U tom smislu, postoje bar četiri ekonomske oblasti nad kojima država mora zadržati potpunu, ili bar većinsku kontrolu i upliv – energija, obradivo zemljište, voda i telekomunikacije. Na ova četiri stuba počiva strateška sigurnost države. Samo država koja ništa ne misli, može ovaj prostor prepustiti strancima.

Tajkuni su najveće zlo tranzicije i zato je bolje imati strane vlasnike

Tajkunska privatizacija je nužna posledica brze privatizacije u već pomenutom ambijentu niske domaće akumulacije. Državna imovina se prodaje u bescenje i ta vrsta privatizacije stvara i priziva specifičnu vrstu poslovnih ljudi koji, pre ili kasnije, dobijaju epitet kontroverznosti.

Kada se već tako dogodilo, koliko god nepopularno zvučalo, bolje je kada su domaće preduzeća u rukama tajkuna nego u rukama stranaca. Za razliku od nedodirljivih stranih kompanije, domaći tajkuni se uprkos svemu mogu lakše kontrolisati i regulisati.

Svi uspešni razvojni modeli počivali su na „društvenom dogovoru“ lokalne ekonomske i političke elite. Tajkuni su „dobri“ ili „loši“ u meri u kojoj je država „dobra“ ili „loša“. Eliminacija „tajkunske klase“ neće popraviti lošu državu. Ona će i dalje biti loša i korumpirana, s tim da će tajkunska imovina preći u ruke nedodirljivih stranaca.

Država koja misli staviće tajkune pod kontrolu, prisiliće ih da promene način poslovanja, podržaće ih u takvoj transformaciji i iskoristiće ih u aktivnoj politici razvoja zemlje. Budući da tajkuni zavise od države, ona ih može koristiti u svojoj politici strateškog razvoja. Strane kompanije, na takav način i u tom cilju, država nikada ne može koristiti.

Kada inostrani vlasnik iznosi profit iz zemlje i koristi sve „kreativne“ metode poreske optimizacije, to je gubitak za nacionalnu ekonomiju i značajno smanjuje bruto nacionalni proizvod (BNP). Ako država dobro kontroliše poslovanje tajkuna, ako ekonomskim prostorom dominiraju domaće kompanije, tada novostvorena vrednost ostaje u zemlji. Time se i jaz između BDP-a i BNP-a smanjuje, na korist države i građana.

Da bi se ovaj scenario ostvario, država mora zatvoriti sve kanale tajkunskog offshore poslovanja i mora svim akterima nametnuti strogu poresku disciplinu. Tu vrstu discipline država nikada ne može nametnuti stranim, globalnim kompanijama. To odavno ne uspevaju ni velike države.

Država mora politikom niskih poreza i subvencija privući strane investitore

Fiskalni stimulansi i subvencije važan su elemenat razvojne politike, ali ga tranzicione države koriste pre svega kako bi privukle strane investitore. Iako u formalnom smislu iste podsticaje mogu koristiti i domaća lica, u praksi ovaj metod privlačenja investicija koriste pre svega stranci.

Na globalnoj sceni, ovaj metod privlačenja stranih investicija se pretvara u besmislenu trku u kojoj male države potkopavaju jedna drugu i osiromašuju svoje ionako slabe budžete. Na lokalnoj sceni taj oblik stimulacija dovodi i do favorizovanja stranog kapitala na štetu, i na račun domaćeg.

Države mogu stimulisati strana ulaganja u funkciji pospešivanja regionalnog razvoja, dakle onda kada su stranci spremni da ulažu u nerazvijena područja (iako je taj oblik ulaganja veoma redak.)

Države mogu stimulisati ona ulaganja koja će rezultirati značajnijim neto deviznim prilivom, ili koja imaju visok investicioni multiplikator, ili kada se radi o investicijama koje su u samom tehnološkom vrhu.

Istovremeno, država koja misli neće davati nikakve povlastice kompanijama koje dolaze kako bi svoje robe i usluge prodavale domaćim kupcima, a pogotovo neće pomagati konkurente domaćih preduzeća.

Država koja misli neće davati nikakve, ni najmanje poreske ustupke ili stimulanse bankarskom ili trgovinskom sektoru.

Poreski sistem evropske države koja misli mora bazirati na progresivnom oporezivanju i mora odoleti zovu za stalnim snižavanjem poreskih stopa. Stabilnost poreskih stopa je jednako važna, ako ne i važnija od njihove visine.

MONETARNA POLITIKA DRŽAVE KOJA MISLI

Najveća, mada i najbolja skrivena slabost nejakih država je vezana za monetarnu sferu. Široko prihvaćena, ili bolje, globalno nametnuta koncepcija monetarnog sistema je ogromna prepreka domaćem, endogenom razvoju. I ovaj sistem se kreira na bazi neprestanog ponavljanja istih mantri.

Prvo, polazi se od toga da je inflacija najveći neprijatelj razvoja, te da niska i stabilna stopa inflacije obezbeđuje sigurnost investicija i stabilan privredni rast.

Pri tome se ignorišu iskustva zemalja u razvoju koja kazuju da su periodi dinamičnog razvoja praćeni velikim strukturnim promenama, promenama cenovnih pariteta, povremenim velikim skokovima tražnje i posledično, visokim stopama inflacije (Južna Koreja, Kina, Hong Kong, Finska npr.). Zanemaruje se i činjenica da su zemlje u razvoju osetljivije i na eksterne cenovne šokove i da se njihove stope inflacije snižavaju i stabilizuju tek kasnije, kada ekonomije uđu u zreliju, uravnoteženiju fazu.

Drugo, u skladu sa prethodnim, insistira se na tome da se investicije neinflatorno mogu finansirati samo domaćom štednjom, ili transferom inostrane štednje.

Naivni tranzicioni ekonomisti ne uočavaju da strani investitori ne unose samo stranu štednju, već da unose i strani štampani novac nastao stranom primarnom emisijom ili kreditnom multiplikacijom. Ako to nije bilo jasno pre izbijanja Velike recesije, sada, posle hiljada milijardi naštampanih dolara i evra koje kruže svetskim finansijskim sistemom, to bi moralo biti jasno.

Treće, iznosi se teza da je svejedno u čijem su vlasništvu banke, budući da se sve banke ponašaju na isti način, bez obzira na vlasništvo.

I ova teza protivreči iskustvu. Sve države koje su se ubrzano razvijale oslanjale su se na banke u domaćem vlasništvu. To se ne odnosi samo na zemlje u razvoju, već i na najrazvijenije države poput Nemačke ili Japana, na primer. Upravo pomenute dve zemlje su modeli koji pokazuju koliko je važna čvrsta i trajna veza banaka i domaćih kompanija.

Četvrto, kako bi se sistem logično zatvorio i obezbedilo njegovo funkcionisanje, važno je da centralna banka bude nezavisna finansijska i regulatorna institucija.

Nezavisne centralne banke malih država postaju do te mere „nezavisne“, da češće polažu račun MMF-u nego domaćoj javnosti. Shodno tome, za njih je relevantnija ocena MMF-a, nego sud građana i privrede. Jedna od osnovnih ideja koja stoji iza ovog koncepta je da se primarna emisija ne može koristiti za podsticanje privrednog razvoja, i/ili pokrivanje budžetskog deficita.

Ovako koncipiran monetarni sistem malu državu dovodi u veliku zavisnost od priliva stranog kapitala, pogotovo finansijskog. Visina domaćih kamatnih stopa kao i kreditna politika su suštinski diktirani iz inostranstva. Time je i razvoj male države velikim delom pod inostranom kontrolom i prepušten volji stranih kreditora.

U takvom ambijentu, država koja želi ubrzano da se razvija, završiće (pre ili kasnije) sa visokim nivoom spoljnog duga. Česte finansijske i dužničke krize zato postaju sudbina malih država. Pri tome, iz ugla stabilnosti finansijskog sistema, nema nikakve razlike da li je spoljni dug generisan u privatnom ili javnom sektoru.

Država koja misli se mora izboriti da tesnom saradnjom vlade i centralne banke ovakav sistem razgradi,. Centralna banka mora razumeti da u nerazvijenoj državi očuvanje cenovne stabilnosti ne može biti njen jedini cilj, te da svojim aktivnostima mora podsticati privredni rast i rast zaposlenosti. To nije poziv na monetarnu neodgovornost i emisioni šenluk, već prepoznavanje značaja koji samostalna monetarna politika ima u razvoju zemlje.

Neophodno je promeniti mandat centralne banke i dopuniti ga na način kako je koncipiran američki FED. Dakle, zadatak centralne banke mora biti vezan ne samo za stabilnost cena, već i za maksimiziranje zaposlenosti i održavanje razumne visine dugoročnih kamatnih stopa.

Ne postoji ni jedan razlog da država ne koristi primarnu emisiju kako bi podstakla poljoprivredu ili investicije u infrastrukturu na primer. Taj način usmerene primarne emisije se ne sme poistovećivati sa štampanjem novca bez kriterijuma i pokrivanjem budžetskog deficita bez obzira na to kako je nastao. Koliko se novca može kreirati i gde ga treba usmeriti, zavisiće pre svega od veličine slobodnih privrednih kapaciteta, od dinamike planiranih radova i visine domaće komponente troškova.

Država koja misli dekomponovaće budžet i bilansirati svoje potrebe odvojeno u lokalnoj i inostranoj valuti i neće pozajmljivati ni cent inostranih sredstava kako bi se finansirala domaća komponenta budžetskih troškova.

Samo država koja ništa ne misli, koristiće inostrana sredstva za finansiranje domaće komponente investicija, ili za finansiranje domaće potrošnje. Samo država koja ništa, ali baš ništa ne misli, pozajmljivaće strani novac da bi njime plaćala strane kompanije koje će izvoditi infrastrukturne radove, na primer.

Država koja misli neće se ustručavati da deo troškova investicija prevaljuje i na generacije koje dolaze, budući da će i te generacije koristiti ono u šta se danas investira.

U vođenju politike valutnog kursa, država koja misli nikada neće dozvoliti da kurs valute bude precenjen, niti će dozvoliti evroizaciju, ili dolarizaciju sistema, niti će koristiti kurs kao monetarno sidro. Kako se gotovo svi putevi za podsticanje izvoza i destimulaciju uvoza (subvencije, carine) polako zatvaraju, kurs domaće valute postaje najvažniji, možda i jedini instrument uticaja na trgovinski bilans.

Država koja misli sprovodiće snažnu kapitalnu kontrolu sve do trenutka dok ne postane ravnopravan učesnik na tržištu novca i kapitala. Razume se, reč je ne o godinama, već o decenijama. Sve priče o liberalizaciji kapitalnih tokova, kao i o brzoj liberalizaciji bilo koje vrste, dokazano su pogubne po razvoj i stabilnost zemlje. Bez efektivne kapitalne kontrole, centralne banke slabih država su nemoćne i ne mogu voditi nezavisnu monetarnu politiku.

I konačno, država koja misli će izgraditi (obnoviti) jak bankarski sistem u domaćem vlasništvu.

ZAKLJUČAK

Ovaj tekst je (sažeto i reducirano) pokušao da ukaže na najveće zablude koje prate globalizaciju, kao i da skicira pravce koji bi mogli pomoći da nerazvijena država krene putem bržeg razvoja.

Neprijatelji razvoja nisu samo globalni ambijent i struktura moći, već je to i neoliberalna frazeologija. Ona sugerira da se razvoj može dogoditi bez aktivne uloge države, bez planiranja, bez strategije, oslanjanjem na slobodno tržište i na inostrane izvore finansiranja. Da li je ekonomska politika za koju se zalažem i razvoj na takvim osnovama danas uopšte moguća, veliko je pitanje. Samo država koja misli može dati odgovor na to i takva pitanje, ili bar može pokušati da spasi što se spasiti može.

Izvor: Nkatic.wordpress.com

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.