Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PREDAJA (RIGA OD FERE)

Ali reči su sipale. Riga od Fere je govorio strelovitom brzinom, kao da spas njegov zavisi od toga da li će sve izgovoriti.

 

Glomazna i katranisana austrijska lađa sa prlјavo smeđim jedrom, koje je tromo visilo, pristala je posle podne 9. maja 1798. godine ispod dunavske kapije beogradskog grada. Straža na kapiji bila je pojačana. Turski lađari, bosi, u širokim šalvarama zagrnutim do kolena, pomagali su pri iskrcavanju.

riga od fere

Riga od Fere (1757-1798)

Trinaest dana putovala je ta lađa niz Dunav, od Beča do Beograda. U mračnoj unutrašnjosti lađe ležalo je osam okovanih grčkih rodolјuba, a dvadeset i četiri probrana vojnika iz Splenijevog puka, sa poručnikom Lazarom kao komandantom, bdili su dan i noć da niko od vezanih Grka ne bi počinio samoubistvo i da bi ih mogli zdrave i žive „na revers” predati turskim vlastima u Beogradu, kako je bilo ugovoreno između austrijskog internuncijusa i reis-efendije Atif Ahmeda u Carigradu.

Najbolјe mesto na lađi zauzimao je dragoman turskog poslanstva u Beču, pun i bled Osmanlija, koji je pratio brod i imao da prisustvuje predaji.

Jutros su krenuli iz Petrovaradina, pristali su u Zemunu i tu se zadržali kratko, dok su uzeli na lađu jednog oficira Kontumaca i tumača. Posle ručka uputili su se ka beogradskom gradu.

Dan je bio vruć, kao letnji. Brodili su sporo.

Prvi je sišao sa broda poručnik Lazar, mršav i krut, u zelenoj uniformi, sa žutim oznakama svoga puka oko vrata i rukava, zatim se teško izgegao dragoman turskog poslanstva, za njim je išao služitelј, sa starinskim sandukom od kože.

Dok su oni silazili niz drveni mostić, duž ivice broda poređalo se četrnaest vojnika Splenijevog puka. Na sredini te žive, zelene i žute ograde ostavlјena je praznina, kao vrata. Ubrzo su se iz tamne unutrašnjosti broda na tim vratima ukazala četiri vojnika, a iza njih su, sa zveketom lanaca, teturajući i žmirkajući od popodnevne svetlosti, povrvela osmorica hapšenika. Za njima su išla još četiri vojnika.

Dva vojnika na čelu te male povorke držala su lance, a isto tako i dvojica pozadi. Tako su ta osmorica lјudi, koji su bili vezani sve dva i dva, bili kao nanizani još na dva uzdužna lanca, i niko iz toga niza nije mogao iskočiti.

Turski komandant tvrđave, malen čovek ogromne glave, trčao je levo i desno, izdavao piskavim glasom naređenja: od neke velike brige i uzbuđenja, oči su mu bile tužne kao da će sad zaplakati.

Za trenutak, sve to lјudstvo progutala je nevelika i mračna kapija. Ostala je samo turska straža i austrijska vojska na lađi. Ali svi oni koji su nestali u kapiji pojavili su se posle izvesnog vremena gore na severnom bastionu tvrđave, obasjanom već rumenim sjajem sunca koje se klonilo zapadu.

To je bila široka četvorougaona terasa, izbačena u prostor nad Dunavom; ona je bila slobodna sa tri strane, na kojima su se videli prazni topovski ležaji, a četvrtom se oslanjala na tvrđavski zid od crvene cigle u kom su bile dve manje kapije i sitni, visoki, okovani prozori.

Tu austrijski vojnici pustiše oba lanca, a u istom trenutku čitav odred turskih artilјeraca rasturi se po slobodnim stranama terase kao gusta ograda.

Od vezanih lјudi trojica klonuše odmah zemlјi, a ostali su micali ukrućenim nogama i rukama, koliko su im dopuštali lanci kojima su bili međusobno vezani. Neki su se ogledali oko sebe, u želјi da bolјe razaberu gde su, a neki su gledali iznad turskih vojnika, u slobodno prostranstvo sa velikim nebom na kome su se menjale i prelivale boje svilena sjaja.

Hapšenici su bili svi građanski odeveni, ali zapušteni, bledi i obradatili, neki potpuno iznureni i klonuli.

One dve kapije su se svaki čas otvarale i na njih su, sa promajom, istrčavali i utrčavali civili, seizi, podoficiri. Uzbuđenje se nije smanjivalo nego raslo. Svi su nešto hteli i tražili, komandant, austrijski oficir, dragoman. Iščekivan je kajmakam koji treba u ime odsutnog vezira da primi političke hapšenike.

Austrijanci su požurivali, jer su svakako hteli da danas još svrše stvar sa predajom. Komandant tvrđave je objašnjavao da posle sunčeva zalaska ne može niko ko ne pripada posadi biti u krugu tvrđave, da kajmakama još nema, da je posao oko predaje važan i složen i da je, zbog svega toga, najbolјe da hapšenike ostave ovde, na privremen revers, a da oni prenoće u Zemunu i da sutra svrše stvar kako treba.

Tome se odlučno protivio austrijski oficir, a njega je podržavao dragoman turskog poslanstva. On je psovao komandanta glasno i bezobzirno, tvrdeći da do sunčeva zalaska ima više od jednog sata i pokazujući obasjanu reku sa adama. A komandant je sedeo uza zid, u senci, i odgovarao nadmeno da on zna pravilnik i da njega neće niko učiti kad sunce zalazi.

Razvila se jedna od onih lјutih i neobjašnjivih turskih prepirki, koju je prekinuo dolazak kajmakama. Sladak i gladak čovek, on je naredio da se odmah pristupi primopredaji i sanitarnim formalnostima.

Austrijski narednik je čitao grčka imena nemačkim izgovorom, Turci svojim, a hapšenici sami kazivali su ih grčki. Sporazumevanje je išlo teško. Nepoverlјivi Turci prilazili su, sa ličnim opisom u ruci, pojedinim vezanim Grcima i zagledali svakog od njih kao kad se kupuje stoka.

Dugo je trajalo to mučno sporazumevanje oko vezanih lјudi. A kad je protokol sastavlјen i potpisan, bastion je već bio prekriven predvečernjom senkom; jedino zelene ade na Dunavu bile su još obasjane, nad njima je drhtala, kao oreol, svetla izmaglica od isparenja, protkana titravim letom bezbrojnih insekata.

Austrijski poručnik i njegova pratnja digoše se da idu. Narednici su sakuplјali akta o predaji i zatvarali ih u crnu plјosnatu kutiju od lima. U tom trenutku se iz mrke gomile vezanih hapšenika diže oštar glas:

– Gospodine poručniče!

Govorio je Riga Velestinac, plavi plećati čovek, širokog lavovskog lica, govorio je na korektnom nemačkom jeziku, oštro.

– Gospodine poručniče, vi ste poslednji čovek iz evropskog prosvećenog sveta koga još za koji trenutak gledamo svojim očima. Vi ste imali nezavidnu dužnost da nas dovedete ovamo, pa odnesite našu poruku tome vašem „prosvećenom” svetu: Stid da ga bude zbog sramnog postupka sa nama!

Govorio je brzo, kao napamet, unoseći se sav u govor, kao da je svaka reč sveštena formula iz koje niče delo. Oči su mu grozničavo sjale, izmahivao je desnom rukom, koliko mu je dopuštao lanac, čas sklapajući, čas rasklapajući pesnicu.

– Šta hoće ta luda? Ućutkajte ga, molim vas! – obratio se poručnik oštro naredniku.

Ali reči su sipale. Riga od Fere je govorio strelovitom brzinom, kao da spas njegov zavisi od toga da li će sve izgovoriti.

– Da, umesto da nas kao lјude postrelјate u Beču, vi ste nas nelјudski predali najgorim lјudima na zemlјi, našim neprijatelјima, da nas na mukama poubijaju, gluvo, kukavički. Niste nam sudili, nego ste pazar sa nama napravili.

– Ma, ućutkajte ga, kad vam kažem…

– Lako je mene ućutkati. Mi ćemo izginuti strašnom smrću možda još ove noći, ali srama nema na našoj nesreći, jer sva sramota ostaje na vama. Da, mi ćemo izginuti, predani i prodani, a vi idite, slobodni i srećni, u vaš Beč, služite vašeg cara, molite se vašem bogu, živite vašim „kulturnim” životom, ali sram treba da vas bude, pred svetom, pred istorijom…

– Udrite drsko pseto!

Sad su se ustumarali i turski podoficiri. Pritrčali su i tumač i narednik, ali nisu znali šta da rade sa vezanim čovekom koji je vikao, iako su ga udarali pesnicama.

– Taj sram će jesti vas i pojesti vaše potomke.

Tek dvojica vojnika uspela su da ga kundacima ućutkaju. Pre nego što su ga oborili, viknuo je još jednom, ali ne više neku određenu reč, nego nejasan grlen uzvik, kao čovek koji tone; i pao je među polegle drugove.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: