JEDRENJAK PLOVI S VETROM
Bledunjava jesen ko slaba bleda žena
leprša nad morem u svetlu čudno zlatnu,
umorno njeno sunce vuče se ko tiha sena,
bez snage i sjaja, po sivom nebeskom platnu.
Lađa na jedra plovi, u platno vetar bije
i goni je smreškanim morem u pravcu svoga puta.
Na jedrima pesma vetra ko zastava bleda se vije
u skladu hoda besanih večnih minuta.
Jedrenjak dalje plovi, prolazi pored našeg grada
i sobom nosi u svet naš mir, radosti, žudnje;
i ako jednoga dana u neznanom kraju strada,
sobom će u beskraj poneti komadić naše bludnje.
Na krmi lađar stoji. O nama pesmu peva,
a ne zna za mir, za prolaznog svega u svetu.
On mirno peva pesmu, o svojim dragim sneva,
što mu kruže nad glavom u čudnom ptičijem letu.
On, ispijeni mornar, sad se po krmi vrti,
a možda će jednog dana da nestane ko vetar što bludi.
On večno tako stoji između života i smrti
ko simbol bol i tuge, nestalnosti sudbe ljudi.
Danas je nad njim i lađom nemir rasula jesen
što se ko sablast spušta na naše primorske strane;
za bednog mornara–čoveka danas je s neba snesen
smeh čudna nemira bezmerne snage znane… Safet Burina