KAD USNE ZAĆUTE
Kad zaćute usne u smiraju dana,
ne kažu,ne žele da tišinu mire,
tad u meni gasne ona sveća žuta,
što puteve hada, svetli duši mojoj.
Usne kad ne ljube u prah se pretvore,
zalud osmeh davni, zalud prazne reči,
ne dodira tvoga telo mi je željno,
ne bolova tvojih koje sam boluješ.
Kad usne zaćute, suzica zaiskri,
nije suza mala to je bistro more,
što smirajem dana sve valove ruši
pa umire iskra u plamenu strasti.
Noć će još bolnija sećanja doneti,
tražiću tu slamku što Moravom plovi,
hvataću se za nju rukama obema
al’ samo će hladno biti mi u duši.
Kad zaćute usne, ja se jutra bojim
ono mi krvavim suncem nebo šara,
sve svetiljke pali da sve vidim jasno,
kad usne zaćute, sve nam biće kasno.
KRALJICA LEDA
Tako bih, da mogu
zaledila,
okrenula,
ohladila,
zavrnula,
povilenila
u svojoj
hladnoći,
pa vratila
ledenicu
ledenima.
Tako bih, da mogu,
postala,
prestala
da krvarim,
da led
prsti
iz mog
srca.
Tako bih, da mogu
varala,
lagala,
kidala
onog
kom
je do mene
stalo.
Tako bih, da mogu
blistala
tako
ledena,
smejala
se suzama
drugih.
Tako bih, da mogu
postala
kraljica
leda,
i ne bih se
topila,
za tugu
tvoju
hladno
pice
bih popila,
da mogu al’ ne mogu.