Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Kako doživeti Boga i zaista „živeti u njemu“

POUKA ZA LEPŠI ŽIVOT

Grčki savremeni duhovnik Andrej Konanos govori nam o tome kako doživeti Boga na način da živimo u njemu. „Samo u nedelju, kada idemo u crkvu, pritiskamo dugme i postajemo duhovni ljudi na jedan čas. A kada se vraćamo kući, pritiskamo drugo dugme – preoblačimo se, počinjemo da se svađamo i vraćamo se u svakodnevicu“, ističe Konanos.

 

Neki od nas su počeli da idu u crkvu s malih nogu i usvojili neki jednostran stav – mi zatvaramo Boga u jasno određene kategorije: “On je ovo i ovo, i to i to. I ništa više od toga. A ukoliko spazim da se ti ne uklapaš u kategoriju, koju sam sebi zadao, nemam druge nego da te odbacim.”

doživeti boga

Ali dolazi Hristos, praksa života, i pokazuje nam da stvari ne stoje baš tako.

I sve to nije ništa novo. Književnici i fariseji su takođe mnogo mislili o Bogu, ali Hristos im je rekao:

– Sve što vi mislite je pogrešno. Način na koji pristupate Bogu i ocenjujete Ga je pogrešan, Bog nije takav. Stoga se Ja i obraćam ljudima, drugačijim od vas, koji imaju drugi pogled na svet i drugačije usmerenje duše. Obraćam se njima, čineći čudesa, s ljubavlju i milosrđem, dok ih vi za to vreme osuđujete.

U suštini, oni su Ga raspeli još i zbog toga što je On izmenio idola, koga su oni držali na mestu Boga, i pokazao Boga kao dostupnog, onoga Koji zaista jeste Bogo-Čovek, takvog Boga, Koji se ne nalazi negde tamo na visini, već nas razume i saoseća s nama, spušta se na naš nivo, u svemu osim u grehu, i postaje nam blizak.

Kada to shvatiš u svojoj duši, probaj da odgovoriš na jedno pitanje: „Kada sam imao 15, 20, 30 itd. godina, da li sam verovao isto kao sad, da li sam imao jedan te isti um?” I ne govore slučajno: “Mama je ceo život ostala ista, kakva je bila, takva je i ostala”, – umesto da kažu, kao o Svetom Porfiriju: „Na početku smo ga poznavali kao strogog, ali se on duhovno razvio, napredovao je i u životu i u veri, u duhovnom rasuđivanju”.

Taj čovek se promenio. S početka je bio strog, a potom je postao blag. A mnogi se toga boje. Kažu mi:

– Hajde da ne spuštamo sve na najniži nivo, do samog tla! Najbolje da ne govorimo o tome.

Ali kada postaneš milosrdan i blag, onda shvati drugoga: zašto on puši, psuje, ili se drogira, zašto ne ide u crkvu. To ja i pokušavam da učinim, polazeći od svog malog iskustva – da objasnim čoveku zašto on sve to čini. Ne šta on radi, već zašto to radi.

Jedan mladić nije išao u crkvu. Probao sam da porazgovaram sa njim baš na tom nivou – nivou “zašto”. Pitao sam ga:

– Zašto ne dolaziš u crkvu? Nećeš da mi kažeš?

On me je upitao:

– A ti me nećeš grditi?

– Ne, neću te grditi, prosto hoću da popričamo, kako bih shvatio šta se tebi tačno ne sviđa.

On mi je odgovorio:

– Istini za volju, oče, mene sveštenici asociraju samo na jedno – na reč “ne”. Hteo sam da kupim motor – “ne”, da odem na stadion – “ne”, da smuvam devojku – “ne”, da odem u kafić – “ne”, na koncert – “ne”.

Taj momak nije bio loš, on je jednostavno osećao strah preda mnom. I zar nije trebalo tako da pristupim njemu? Zar to nije pravoslavni duh – probati sa krotkošću da razumemo kroz šta drugi čovek prolazi? Približiti se duši mladića? I uvideti zašto on to radi, zašto se boji i koleba, duboko u duši čezne za Bogom, ali neće da ima ništa sa mnom?

Ali zbog toga što smo uveliko izjednačili sebe s Bogom i rešili da smo mi Njegovi predstavnici – i vi, majke i očevi, i mi, sveštenici, – tako da već mislimo da je Bog uvek na našoj strani, ma šta drugi govorili. Ali Bog nas uči:

– Sada nema drugog načina, zato te Ja koristim, a ne zbog toga što si ti Moj predstavnik, tu nema nikakve veze.

I zaista zar je naša priroda, Božija priroda? Ako bi mi bili Božiji, istinski takvi kao što je Bog, mi bismo pridobijali ljude, menjali bismo njihove živote! A sada, čim nas spaze, prelaze na drugu stranu ulice, osećaju prema nama unutrašnju odbojnost.

I tako, što više vremena prolazi, više i treba da se menja naše shavatanje Boga. I momak takođe može biti u pravu. Način razmišljanja kod ljudi se menja. Ponekad pokušavam da prenesem Boga u naše doba i mislim: A kako bi Hristos govorio sa ovim momkom? Šta bi mu On rekao? Da li bi rekao: “Prvo, treba sredom i petkom da jedeš sočivo i ništa više?” Ili bi se dotakao onoga što ga najviše boli, njegove samoće, nezadovoljstva, tuge, osećaja da nikome nije potreban, misli da je užasan, njegovog kompleksa niže vrednosti? Da li bi Bog obratio pažnju na ono što je površno? A možda je mladić zaista i u pravu?

Autentičnost i realnost skrivaju u sebi Božansko. Jedanput sam išao na jedno mesto da besedim. Usledio je ručak, i tu se odjednom pojavio sveštenik i rekao:

– Negde sam pročitao da je neki sveštenik verovao da je jako duhovno kada sedi sa svojom ženom na terasi, pije kafu i uživa u pogledu na jezero. Kakav je to način! Zar je to duhovno?!

Tog trenutka kao da me je udario grom. Rekao sam sebi: Presveta Bogorodice! Ali oče, to je baš Božansko, to je izvanredno dobro! Dovoljno je prisetiti se Blagovesti, koje je Bogorodica primila kada je išla u Nazaret da uzme vodu sa izvora. I dok Ona ide za najobičnijim poslom, Mariji se javlja arhangel Gavrilo i govori da će Ona postati Majka Božija…

Apostoli su to postali, dok su lovili ribu, sakupljali svoje mreže, u trenutku sasvim banalnom, bez bilo kakve duhovnosti. U tom trenutku, teško da su se molili. Oni su radili. A setite se Davida, koji je bio sa ovcama – i kod Mojsija ista stvar. Božansko se krije u mnogim jednostavnim svakodnevnim trenucima.

A mi to zaboravljamo. Naš dom se otcepljuje od Crkve, kao da je nešto sasvim drugo. Samo u nedelju, kada idemo u crkvu, pritiskamo dugme – i postajemo duhovni ljudi na jedan čas. A kada se vraćamo kući, pritiskamo drugo dugme – preoblačimo se, počinjemo da se svađamo i vraćamo se u svakodnevicu.

Ako mi volimo Boga, koji nije isprepletan s našim životom i koji se ne nalazi među nama, tada to nije Bog koji je prihvatio celog čoveka. Jer Hristos je preobrazio sav moj život, zajedno sa mojom realnošću. Kada ideš nekuda, Bog je u tebi, i kada si sa svojim detetom i kada se baviš prostim stvarima.

Ti ne govoriš o Bogu, kao što ne govoriš o disanju. Ti živiš u Njemu. Eto, mi svi dišemo, ali ipak ne govorimo o tome, a čak to ni ne primećujemo. A ukoliko neko drugi oseti da te Bog, kroz Koga živiš, ispunjava, ukrašava i oživljava, tako da sve tvoje ćelije žive i dišu, ispunjene svetlošću, tada će te upitati:

– Druže moj, reci mi u čemu je tvoja tajna? Ja hoću da budem kao ti.

A nama govore suprotno:

– Druže moj, ostavi me na miru! Deprimiraš me, dosađuješ, mučiš me.

To već nije Božansko.

Želim da iz svih vas zrači takva svetla dobra vest.

Znamo mnogo komplikovanih stvari, ali smo proste izgubili. Gubimo i svoju decu, jer su ona jednostavna, a mi smo složeni i zbunjeni ljudi.

Jedan čovek je pošao starcu Porfiriju, ali se vratio od njega razočaran, jer mu ovaj nije nešto rekao. Starac mu je kazao:

– Oprosti mi, čedo moje, što ti nisam pričao o Bogu, ali ja govorim o Njemu samo kada osetim da ljudska duša želi Njega i oseća potrebu za Njim.

A drugom prilikom se starac nekuda zaputio i nije rekao “Hristos voskrese”, jer drugi čovek nije to hteo da čuje. Pošto ga je Bog prosvetlio, starac je rekao da će uvek govoriti – kada, gde i kako treba. Hajde da se i mi pomolimo za to da nas Bog prosvetli, kako bi naš život bio lep.

S ruskog preveo Aleksandar Đokić

Ostavite komentar

Ostavite komentar