PEJSAŽ
Da li je pristojno sećanje
na mile zemlje zimsko sunce?
Evo pera, evo ispisane sveske,
evo mastila još na dnu.
Evo, iz škole, utabanom stazom
idem – pravo očuhovom domu.
Vrabac nad mojom glavom
drži u kljunu trulu slamku.
Na uzici – ćutljivi pas
ponekad, noću, pod drvetom svezan.
Moja nerazgovetna, uplakana usta,
neutešna, vavek neutešna!
A put je jasan i pust,
očuhovim dimom do kašlja užežen.
Pred snažnim rasulom žbuna
obamri od ljubavi i zanosa…
MAJKA
Opet bez sna mučiš me u snu:
tražim vatru – a ne nalazim kresiva
i neko ulazi u sobu moju,
ćuti dok zove – i ne doziva.
Potom po glavi me miluje,
dok dremam, ćudljiva:
– Teši se: volim te kao i pre,
ja sam to, živa, samo lepša!
Kako sam je brzo nadživela!
Ne okrenuh se – i već glava seda.
Ona prilazi, kao nekad, kao živa, –
stidljivo, nežno-mlada,
odbacivši hleb i so i vino,
obale za beskonačne besede,
najednom šapnu: „No, dokle tama?“
A meni: „Još malo je do pobede…“
ŽIVOT
Kako je tako svetlo, prostrano ovde…
Predvečerje na čvrstim krovovima plamti.
A drvo svilenkasto zove
i sočne jagode crne.
Glocnuti ih pregršt – zaškripaće peskom –
rumenilom plavilo na obrazima raskvasiti…
Kako je ugodno bosonog
malo zepsti i po vrhovima se peti!
Još je nejasno ko je od nas odvažniji –
ja ili on – ko je stariji ili nesrećniji –
izleće posleratni vrabac…
Idu rasformirani delovi.
Život je graditi, a život je – živeti
u pustoši, u zemunicama i barakama.
Vreme je za kuću! Razmesti svoju posteljinu…
Preni se, zašto u ponoć plakati
Probudi se… Koji je čas? Koja godina
U raju koprivom se zgrej!
Topi se i odlazi u kovit
poslednja objava pobede…