PRVI PRŠLJEN
Nadomak glave, odmah iznad vrata,
gde se usamljenost i rađa i mre,
tu je pršljen prvi, to su tajna vrata
na kičmi sveta, za posle i pre.
Kroz kičmenu trsku, od kosti i stakla,
urlaju stihije, raznose nas struje,
tečna ljudskost grmi, da bi samo makla
brane na izlazu svega što se snuje.
I, kosti naprsnu, zakrče se čula
iverjem života, muljem ispod vrata,
savije se kičma, pogrbi se kula,
al’ ne ispod glave, mnogo ispod vrata.
Zato mudar pesnik, mladice za pesme
zasađuje u taj pršljen prvi:
život sme da vene, ali pesma ne sme!
Mora da miriše na cvat ljudske krvi.
POSLE RATA
Heroji, posle rata
lutaju pocepani
putevima neizvesnim.
A oni, koji su
herojski izginuli,
lepo odeveni,
mirno čuvaju,
pored puta,
epitafe od reči
poslednjih.
Herojske reči, ponekad,
traju duže i srećnije
od herojskog dela.
TREĆA RUKA
Od dve pružene ruke,
izabraću onu – treću,
nalivenu odsjajem
jabuke, pozlaćene
suncem nepostojećim.
Iako znam da neću
videti Onog kome
zavetni zapis dajem,
nastaviću da tečem
izvan obala razlivena,
samo tom rukom trećom,
podržana i predvođena.