O PRELESTI

Arhimandrit Rafail Karelin dao nam je jedno od najpraktičnijih objašnjenja šta je to prelest koja kao osnova svakog našeg greha stalno leluja nad nama. „Čovek koji se nalazi u prelesti kao da je u neprijateljstvu i ratu sa svim ostalim ljudima“, kaže Karelin.

 

Prelest je gubitak ispravnih duhovnih orijentira.

Prelest je ponavljanje greha Adama i satane, kada čovek izvan pravilnog duhovnog razvoja, van askeze i učenja o spasenju Pravoslavne Crkve želi da dostigne duhovne visine.

Kako se rađa prelest? Kako se ispoljava?

prelest

Prelest počinje od neposlušnosti Crkvi, od traženja nekakvih naročitih puteva spasenja i usavršavanja, odnosno od nekakvog samovoljnog duhovnog eksperimentisanja.

Početak prelesti je uvek preterano poverenje u sebe.

Na primer, poverenje prema svojim subjektivnim doživljajima i njihovo kultivisanje; usled toga kod čoveka mogu da se pojave izvesne vizuelne i auditivne slike. Slike svoje fantazije i demonske pojave takvi ljudi često doživljavaju kao Božansko otkrivenje ili posetu Anđela.

Osnova prelesti, kao i osnova svakog greha, jeste gordost i nadmenost. A sama gordost ima nekoliko aspekata, nekoliko oblika.

Gordost pred ljudima – svetovna gordost – jeste ono što nazivamo ohološću.

Drugi oblik gordosti jeste gordost duhovna, gordost pred Bogom, kada čoveku izgleda da ima punotu vrlina i sve što mu je potrebno za spasenje, da mu niko i ništa nije potrebno.

Gordi čovek u prelesti je uveren da mu nije potrebna čak ni pomoć blagodati Božije, već da sve sam može da postigne, svojim umom i podvigom svoje lične volje.

Ovde započinje premeštanje centra duhovnog života od Boga na samog sebe, ovde započinje duhovni egocentrizam. Čovek želi da crpi duhovne snage u sebi samom, u svojim mističkim doživljajima i svojim ličnim otkrivenjima.

Slično se sličnim privlači, to je zakon duhovne simpatije. Zbog toga gordost dovodi čoveka u vezu, odnosno u naročitu bliskost sa duhom gordosti – satanom.

Duša gordog počinje da prima informacije od demona, informacije od sveta palih, odbačenih, tamnih duhova; informacije u vidu blistavih ideja, koje on doživljava kao duhovna otkrića i smatra da još nijedan podvižnik nije imao takva poznanja kakvih se on udostojio.

U oblasti osećanja i emocija satana mu daje nekakve čudne ekstaze. One mu izgledaju kao blagodat Duha Svetoga, kao najviše duhovno stanje, raj njegove duše. A u stvari ove ekstaze predstavljaju samo lukava dejstva strasti koje raća i preobražava demonska sila. Dakle, sličnu nervnu uzbućenost, uzbućenost ploti i krvi on doživljava kao duhovna, Bogom data stanja.

Tada ovaj čovek potpuno prestaje da prihvata ono što mu drugi govore. Ukoliko ga uveravaju da on protivreči Svetim Ocima, to za njega nije argument, jer on u dubini duše smatra da su Sveti Oci možda i dostigli izvesnu visinu, ali da se on uzneo iznad njih i da vidi više nego oni.

Ako ga ubeđuju da je to od demona, on smatra da sa njim govore neprosvećeni ljudi, koji jednostavno ne shvataju njegovu duhovnu visinu, jer govore s pozicija svog neznanja i ništavnosti. Zbog toga prelašćeni u svom srcu duboko prezire one koji pokušavaju da mu otvore oči i da ga izvedu iz ovog pogubnog stanja.

Često su u prelest padali ljudi koji su brzo napredovali u duhovnom životu i zatim se „oduševili“ sami sobom. Do ovog stanja obično ne dolazi odmah; ono započinje, po pravilu, od protivrečenja, a zatim – neposlušanja onim licima koja su postavljena iznad nas; za mirjanina je to crkvena jerarhija, za monaha – iguman i duhovni otac. Zatim neposlušanje prelazi u potpuno preziranje svih saveta i mržnju prema onome ko razobličava čoveka.

I Bog za njega postaje suvišan i nepotreban. Prelešćeni čovek u molitvi stalno traži nova „zapanjujuća“ otkrivenja, „snažna“ duhovna osećanja.

On kao da postaje gurman svojih sopstvenih strasti koje mu đavo pokazuje u vidu visokih duhovnih osećanja. Mračni duhovi idu u susret njegovoj duši koja je za njih otvorena, idu ka njegovom unutrašnjem zovu, i čoveku izgleda da on ovde, na zemlji doživljava isto što i Anđeli na nebu; ovde na zemlji on zna i vidi ono što u raju sozercavaju horovi Svetih.

Ovakav čovek sebe postepeno bogotvori, postepeno počinje da oseća da je on nekakav centar celog sveta. On ne može da voli druge ljude, jer voli samo sebi i to i te kako sebe voli.

On voli sebe sa nekakvim religioznim strahopoštovanjem i zato ga nerviraju oni koji se ne odnose prema njemu isto tako.

Često čovek koji se nalazi u prelesti kao da je u neprijateljstvu i ratu sa svim ostalim ljudima; on može da prizna samo onoga ko poveruje u njegove umišljene vrline i njegovu navodnu svetost.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.