POUKA SVETOGORCA
„Uzdaj se u Hrista, a ne u sebe“, starac je ovo bratu rekao s mnogo dobrote i ljubavi. Odlazeći od starca, on je priznao da se planina pretvorila u ravnicu.
Jedan brat je živeo u svetu, sledeći veoma rđav put. Bio je povezan sa magijom, narkoticima i, uopšte, živeo je na veoma rđav način. U vreme dok je služio „zlog gospodara“, ovaj je počeo da ga muči na sve moguće načine, kao što i obično čini sa svima koji rade za njega.
Brat E. se silno upleo: ma koliko da se trudio, nije mogao da izbegne njegove zamke, zbog čega je užasno patio. Počeo je i da očajava, strahujući da neće moći da se otrgne od takvog okruženja. On je, dakle, bio na pragu beznađa: sve mu je, što je trebalo da učini da bi se otrgao od njega, izgledalo nedostižno i teško.
Prijatelji, koji su ga voleli i želeli da mu pomognu, nagovorili su ga da otputuje na Svetu Goru i da svoje nepodnošljivo duševno breme položi pred starca.
Brat E. je poslušao ovaj dobar savet svojih prijatelja i zaputio se na Svetu Goru. Čim je stigao do kelije „Panaguda“, starac ga je primetio. Uveo ga je u svoju keliju i pokazao mu veliku ljubav i dobrotu. Nakon što ga je poslužio ratlukom i vodom, starac je seo pored njega i upitao ga kako se zove, odakle je i koji je cilj njegove posete.
Brat E. mu je otvorio svoje srce: pričao mu je o svojoj prošlosti i o tome kako se upleo. Objasnio mu je da sada, kad je odlučio da se vrati dobrom životu, sve izgleda kao „planina“ i da zbog toga očajava. Zaključio je govoreći da sada sve svoje nade polaže u starčevu pomoć.
Videvši u kakvom se stanju nalazi, starac mu je rekao:
„Poslušaj me, čedo, i ne žalosti se! Ti jesi, i trebalo bi da se osećaš kao malo, prosto detence, koje je hodalo i neočekivano se našlo pred velikom stenom što mu je preprečila put. Dete pokušava da svojim malim i nežnim prstićima pomeri stenu.
Međutim, ona ni najmanje ne može da se pomeri. I šta se dešava onda kad dete, želeći da udalji ogromnu stenu i da pođe dalje, ne prekida svoje pokušaje, čak i ako su oni uzaludni? Naš dobri Otac gleda na blagočestivo nastojanje Svog malog deteta, čak i ako je ono uzaludno, i žuri da mu pomogne.
On, naravno, bolje od svakoga razume da je dete slabo i nejako, i ne osuđuje ga. Naprotiv, On Sam žuri u pomoć. Tada se ostvaruje ono što je On rekao: Ono što je nemoguće čoveku, moguće je Bogu. Videvši usrdno nastojanje malog dečaka, ja verujem da neće samo dobri Otac pomeriti i odgurnuti stenu, nego da će to učiniti i svaki varvarin.
Prema tome, ne žalosti se: Bog zna da si ti slab i da ljudskim snagama nećeš moći da ukloniš ogromnu stenu koja leži na tvom putu. Bog od tebe traži samo jedno – da nastaviš da koračaš po dobrom putu i da se trudiš da svojim slabim rukama pomeriš stenu, kako bi i dalje išao tim putem.
Videvši tvoju dobru nameru, a takođe i tvoje pobožno, iako slabo staranje, naš Otac će Sam pomeriti stenu. Zlo je u tome što čovek, osetivši se silnim i snažnim, načini prvi pokušaj; međutim, kad vidi da se stena ne pomera, počinje logički da razmišlja i vraća se nazad.
On time pokazuje da veruje svojim snagama i razumu. Položivši svu svoju nadu na njih, ne dopušta Bogu da mu pomogne. Prema tome, ne razmišljaj logički nego postupaj kao malo dete koje ima Oca, i kojem On u svemu pomaže. Budi oprezan i ne trudi se da se sam izboriš sa svojim pomislima, kako te ne bi zadavila omča ubeđenosti da ćeš ih sam proterati i pobediti.
Pomisli će odagnati blagodat Hristova onda kad se budeš podvizavao prosto, znajući da sam ništa ne možeš da učiniš. Zbog toga se uzdaj u Hrista a ne u sebe! A sada idi…“
Starac je ovo bratu rekao s mnogo dobrote i ljubavi. Odlazeći od starca, on je priznao da se „planina“ pretvorila u „ravnicu“.
Od tog doba, on bezbrižno korača putem našeg Hrista. Kada povremeno na svom putu naiđe na „stenu“, opominje se starčevog saveta i, primenjujući ga, ona starčevim molitvama iščezava.