ŽIVOT NA STOLU
Bogu hvala, pošteđena sam života.
Na pisaćem stolu marke, etikete,
nalepnice sa mojim likom: o, Judita,
naše su glave u školskoj torbi.
Svaki put kada spavam sa neprijateljem,
zabole me moja opšta mesta.
Jezička akupunktura je bezuspešna,
plitki ubodi olovke jedva dotiču maštu.
(Koitiram kroz mračnu komoru,
trbuh mi je pun naopakih slika.)
Nakarminisana, ljubim viljušku i nož:
ljubav je hranljiva kad i zalogaj pati;
iza jela ostaje umetnost,
otisci zuba na hladnoj prošlosti.
Na pisaćem stolu čaše od juče;
– rođene smo u znaku vodopije, –
tvoja je krvava storija razvodnjena,
more i ovde sve Mrtvije.
IZMEĐU REDOVA
Otkako sam progovorila,
ne rastem,
zato pričam ovakvim dečjim jezikom.
Moje reči još idu za mnom,
neće ni one da odgovaraju
za prošlost.
U kući nemam ničeg starijeg
od jučerašnjih odgovora,
(u žurbi, ni pitanja ne stignu
na miru da ostare).
Previše je kratka odstupnica
za dugačka osećanja
o…tuđenosti,
o…pustošenosti;
samo mala tuđa pustoš
može da se stisne između redova.
NA LEPOM PLAVOM
Plava, plavlja, najplavlja –
tako se stepenuje dubina.
Jedno lj, kanulo u plavo
– ljubičasta mrlja –
označava još neizmereno dno.
Lepa, lepša, najlepša
od jednog š, bačenog u lepo,
zašumi i vodena boja.
Ohrabrujući pejzaž:
sve što se odbaci, padne u jezik.
Moj, mojiji, najmojiji,
što je mojiji, tim je
neizgovorljiviji.