POZIV NA DIJALOG
Veliki srpski književnik Borislav Pekić napisao je esej „Poziv na dijalog“ u kome prezrivo gleda na postojanje razmene mišljenja, čiji je krajnji cilj, kako primećuje, da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.
Sinovi se suprotstavljaju Očevima, Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa Ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju Žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga. Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu, kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:
Hleba, igara i dijaloga!
a njegovo osnovno načelo:
Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!
Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvi? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.)
Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja, čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da pritom zauzmete neki sasvim suprotan. Tako ćete sačuvati nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.
Slažem se – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Zato se nikada, nigde, ni sa kim i ni sa čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezrite aksiome – oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d’Estek, filosof i polihistor, koji je, potopljen u vrelo ulje, pobedonosno izjavio: „Ne gori, dakle i ne peče!“ – a zatim umro.
Nikada nikome i ni za šta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak ni ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino mogući način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi. Želim vam uspeh, i neka vas, pritom, ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.
Iz knjige „Stope u pesku“