Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PRIŠTEVAČKA PIJACA

Imala je ta prištevačka pijaca svoje propise… svoje zakonitosti… neki unutrašnji red i ustrojstvo… imala je neki mir… neki miris… nešto čega ću se sećati… što u nosu, ustima, oku i srcu ostaje zauvek…

 

Vezani su Prištevci za pijacu, više nego za bilo šta drugo… domaćini… pijaca je u Prištini imala bitnu ulogu u društvenom životu, u socijalnom smislu… Bilo je to mesto, na kome se pokazivao društveni status, na kome su se Prištevci/Prištevke sastajali, viđali, mu’abetili, pokazivali, merkali… bila je to pijaca… pazar…

prištevačka pijaca

…demografski rast Prištine, koja je 40-ih godina prošlog veka imala 17.000 stanovnika, nametao je potrebu za poljoprivrednim proizvodima, povrćem i voćem prvenstveno… već od „centrale“, podno Dragodana, od ušća Veluše u Prištevku pa dalje, tokom reke Prištevke prema Sitnici, bilo je mnogo bašti i povrtarskih parcela… najpoznatiji povrtari, tadašnji… poznata turska porodica Kaçamaku ili Kačamakovi, kako su ih zvali… bili su dugo glavni snabdevači prištevačkih pijaca povrtarskim proizvodima… dolazila je roba i iz drugih krajeva Kosova i Metohije, kasnije i iz Južne Srbije… kako se Priština razvijala i komunikacije otvarale…

…u Prištini, tog vremena, postojale su tri pijace… zelena ili velika pijaca, koja se nalazila približno na mestu, na kome je i mi pamtimo, iza „Oficirskog Doma“, kasnije Pionirskog Centra/TV Priština… mala pijaca kod „klanice“ u delu grada zvanom „Solana“ , zbog drvenih ramova sa usoljenim goveđim i junećim kožama koje su se štavile, a, na mestu, na kome je kasnije bio „Dom JNA“… i, stočna pijaca koja je bila kod „Lab Džamije/Lapp Xhami… delu grada, na samom izlasku iz Prištine prema Podujevu…

Utorak je u Prištini, vazda bio pijačni ili pazarni dan, kako su stariji imali običaj da kažu… Još od tusrkog „vakt-a“, tog dana u osvit, na „zelenoj pijaci“ postavljale su se niske drvene tezge, otprilike „lakat visine“… veličine „dva sa metar“… u dva reda, da bi već oko 6 sati na sabajle, pijaca počela sa radom… podizali se „qepenci“ na radnjama… počinjalo je da „živi“… vreva… Sahat kula se lepo videla sa pijace…

…svega je tu bilo… zavisno od godišnjeg doba… povrća raznog, voća, sira, kajmaka, urde, onih lepih grickalica: f’stk, f’nd’k, pistaći, leblebije, lešnici, bademi, semenke razne… sećam se i klakera/krakera koji tada nisam voleo jer sam ga imao u kući, deda mi je imao „fabriku Sode i Krakera“… začina raznih… bamije koje nanizane na konac vise, rogači, naša omiljena poslastica… kore za pite…

…mirisale su qufte, suxhuci, kifle, simiti, toplije… pitarke i lebovi… nama deci uvek interesantne one crvene jabuke i pucke (…kako su se zvale kokice tada) u grudvi…

…zimi kesteni, kuvani i pečeni i kukuruz… mmmmmmmm…

…salep, od uličnog prodavca… koji, vodom plakne čašu, onu starinsku, osmougaonu i sipa ti u nju vreo salep, koji ti dušu ugreje…

…prodavali su se „ručni radovi“…

…imala je ta pijaca svoje propise… svoje zakonitosti… neki unutrašnji red i ustrojstvo… imala je neki mir… neki miris… nešto čega ću se sećati… što u nosu, ustima, oku i ♥ ostaje zauvek…

…oko 8 sati Prištevačke gazde, ili njihove gospođe iz „viđenijih kuća“ sa kalfama i qiracima, barabar… obučene i skockane… u raniji Vakat „a’la Turka“ besprekorno… obilaze tezge, raspituju se na svim jezicima podjednako, srdačno i onako, baš lagano i opušteno, što je i odlika građanskog vaspitanja… obrnu nekoliko krugova, između tezgi pomirišu, cenjkaju se malo… tek, reda radi… pazare…i, kada su sigurni da su primećeni od svih… idu kući…

…abrovi… 200/h… „plakinjala se usta“… od toga što se vidi na pijaci, mahala je „živela“ do sledećehg Utorka… štucalo se, ne pitaj…

…Gazde Prištevačke, kojeg god naciona da su bili… pili su kafu/čaj u nekoj od obližnjih gostionica ili kafa-hanova uz pijacu… i posle toga sa brojanicama u rukama i sa bastonima (tankim štapovima za poštapanje) javash, javash… krenuli u obilazak pijace… i sve po „adetima“… pa sve do ručka… kalfe ili qiraci su cuplkali iza njih… čekajući da ponesu kupljenu robu do gazdine kuće…

…ritual… koji i ja, sada primenjujem… nesvesno…

…moj otac, „svedok saradnik“, kako ga ja zovem, bio je poštovaoc kulta pijace… geneza, anamneza… šta li… i njemu je, odlazak na pijacu uvek bio ritual i nešto što se ne propušta… nešto bitno i važno… meni, „javriji“ (…javrija – mlad golub) tada neshvatljivo… vodao me je, i objašnjavao mi… još mi odzvanja… dobar krompir je iz sela Donje Ljupče, kupus iz Istoka… šeftelije iz Kojlovice… od toga i toga… ima da pitaš ko je i odakle je… pa tek onda da pazariš… da znaš ko se kako zove… da ga poštuješ… ako je Turčin na turskom da mu se obratiš, ako je Albanac… na albanskom… Gorancu na Našinskom… sve da znaš… da otvoriš dobro oči kad ti mere na kantar… usta da imaš ja’zk da nemaš… i tako dalje…

…i obavezne ćufte u ćuftari „Partizan“, na samom ulasku u pijacu…

…podsetih se, setno… i raznežih od tih slika koje mi dođoše… i od onog mirisa, kojeg kao da osetih… i od one vreve i gužve pijačne… koju, kao da čuh na trenutak… pa me sve to u to vreme i na to mesto vrati… pa mi bi lepo… najlepše…

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: