SA LIPOM SU NESTALI BOEMI
Hej krčmaru stari, ajd donesi pića,
Pa se seti prošlih dana i ovih mladića,
Kojima si nekad u rana svanuća,
Pričao na uvo gde je kome kuća.
Trideset je leta, prošlo kao dan,
Lagano nas gledaš, pitaš se i sam,
Zašto nam od bora izgužvana lica,
Kad to vreme ubi, mladost noćnih ptica.
Život nas je odneo na sve strane sveta,
Videli se nismo mnogo, mnogo leta,
Al’ smo setno verovali da nas lipa stara čeka,
Bar samo još jednom, sa mirisom njenog cveta.
Sada više lipe nema, a ni njenog divnog ‘lada,
Sve je nešto izmešano, lipe seku zarad zgrada,
A ne znaju da je s lipom, nestala i duša naša,
Gde čekasmo zore rane, sve uz zvuke tamburaša.
Ajd još noćas druže stari,
Cimni strunu na gitari
Da pevamo pesmu našu, o drugaru tamburašu,
Nalij čaše drugarima, što ih sutra biti neće,
Jer u ovom novom veku, za boeme nema sreće.
Sad se druge pesme čuju, devojčurci podvriskuju,
Blud se širi na sve strane, piju se guarane,
Evropejske pesme pišu, hoće dušu da izbrišu,
A vremena dobra stara, u drugom su veku stala.
Ajd u zdravlje moji stari, popijte još koju čašu,
Jer već sutra neki drugi, ispijaće za dušu našu.
Druga pića trovaće im, mladalački um i vene,
A tek neka pesma stara, setiće ih na boeme.