Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

MOLITVENI BOL PESNIKA

Sonetni venac „Šta to pesmu mori“ je do sada najtoplije i najmilije izrazio tugu za zavičajem i ljubav prema njemu. Ali u ovoj malenoj dražestnoj zbirci govori se u sonetnom stilu i o ljubavi, životu, budućnosti, prizrenskoj kaldrmi, prizrenskom platnu…

 

Lela Marković, književni stvaralac i Đorđe Čukalović, profesor informatike, koji se prvi put javlja u književnim vodama, oboje Prizrenci, napisali su zajedničku zbirku poezije pod naslovom „Šta to pesmu mori“ koju su objavili u saradnji sa Društvom prijatelja manastira Sveti Arhanđeli kod Prizrena.

šta to pesmu mori

Ova dražesna zbirka nastala je putem “razgovora“ na društvenoj mreži Facebook. Prvo je Đorđe Čukalović u decembru prošle godine na Facebook-u objavio Leli Marković pesnički izazov sledeće sadržine: „Lela, izazivam te pred Bogom i ljudima, na pesnički dvoboj! Napišimo zajedno sonetni venac. Ti biraš temu i naslov. Imamo po tri dana vremena da smislimo i objavimo, naizmenično, svaki sledeći sonet. U post skriptumu je dodao: Znam da u ovaj sonet krećem birajući tvoje oružje.“

Lela Marković je prihvatila izazov i početkom februara ispleten je ovaj venac soneta.

– Znala sam da je Đorđe ljubitelj književnosti ali da se u njemu krije pesnik to nisam. Tako sam doživela veliko iznenađenje prvo izazovom na pesnički dvoboj, a potom sa prvim sonetom potpuno pravilnim i lirski nadahnutim. Ono što me je najviše iznenadilo je bila Đoletova istrajnost u nizanju soneta. Napisati sonet je teško, ali pisati ga sa drugim pessnikom nadograđivati ga i dopevavati se, vodeći računa sve vreme o pravilima rime i sonetne građe pravi je majstorluk. Stoga mi je bilo zadovoljstvo učestvovati u pesničkom „dvoboju“ i čast objaviti ga sa ovakim majstorom pera koji se tako dugo krio od nas. Na sreću, viteško srce ga je isteralo na megdan – kaže Lela Marković, koja obara s nogu svojim tajnovitim, prikrivenim prizrenskim humorom i često blago potenciranim prizrenskim govorom.

Elem, zbirka kratkih pesama, sonetni venac Đorđa Čukalovića i Lele Marković pojavila se premijerno na ovogodišnjem međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Nenametljivi pesnici su je nenametljivo i predstavljali. Ali, kada čitalac bude u ruke uzeo ovo štivo odmah će mu biti jasna „igra“ dvoje pesnika koji su u formi sonetnog venca izrazili svoju nežnu tugu za zavičajem i kućnim pragom. Oni se poetski nadmeću, ili je tačnije dopunjuju, toliko skladno, krotko i fino da se od pesme do pesme i ne primećuje, koja je čija. A naizmenično su pisali Lela i Đorđe. Ima ih onoliko koliko sonetni venac po pravilu treba da sadrži pesama. A to je 14 do 15.

Sonetni venac „Šta to pesmu mori“ je do sada najtoplije i najmilije izrazio tugu za zavičajem i ljubav prema njemu. Ali u ovoj malenoj dražesnoj zbirci govori se u sonetnom stilu i o ljubavi, životu, budućnosti, prizrenskoj kaldrmi, prizrenskom platnu…

Čukalović u svom sonetu o večnoj pesničkoj temi – ljubavi kaže: /A ljubav šta je? Iskonska dilema:/nesanica duše il’ pesnička tema, / nemir pod jastukom, trag vezenih šara./

Lela Marković se i u ovoj zbirci neumitno vraća svom Prizrenu za kojim ona i ne može previše da žali jer svoj carski grad nosi sa sobom uvek i svuda i ne ostavlja ga za sobom… A poezijom i prozom o njemu nadoknađuje izgubljeno…

Ona se i na početku i na kraju sonetnog venca obraća čitaocu pitanjem: Šta je dom? I odmah daje odgovor:/ Trenutak u kom srmi nada. Trošni prag što čeka il kapija stara?/

Ona u ovim pesmama, prinosi molitvu Milostivoj Djevi da „koren, što nam iščupaše, vratimo u zemlju kosovske vrleti“.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: